Од бројних путовања на којима је 15 година био као члан посаде на броду „Галеб“, Милан Томановић, поморски старешина у пензији, посебно се сећа једног од првих, које је почело 14. фебруара, а завршено 26. априла 1961. године.
Ово путовање је Јосип Броз Тито, творац и један од оснивача покрета несврстаности, организовао у интензивној припреми за Прву конференцију несврстаних земаља која је одржана у Београду исте године, 1961. од 1. до 6. септембра. Током тог путовања „Галебом“ кога су пратили разарачи „Сплит“, „Котор“ и „Пула“ и брод трговачке морнарице „Ловћен“, Тито је посетио земље западне и северне Африке: Гану, Того, Либерију, Гвинеју, Мали, Мароко, Тунис и УАР. Рута је била:Сплит-Тема-Монровија-Конакри-Казабланка-Тунис-Суса-Александрија-Пула. Пређен је пут од 10.837 Нм. Тада је Томановић, као члан посаде на „Галебу“, како каже, био једини Ужичанин, мада их је било још на разарачима. После 20 година од путовања, Милан Томановић приредио је текст сећања на те дане који је објављен у тадашњем листу за морнаре и војнике, „Чувар Јадрана“, а сада, после 60 година, део сећања дели са читаоцима нашег недељника „Вести“.
Милан Томановић, рођен је 1940. године на Татинцу у Ужицу где је завршио основну школу. Средњу војну поморску школу завршио је у Дивуљама код Сплита. По завршетку школе, као најбољи питомац, добија службу у Новом Саду у Речној флотили, али после само четири месеца, 1960. године, почиње да ради на „Галеб“-у, школском броду Југословенске ратне морнарице који је користио Јосип Броз Тито на својим путовањима. Томановић је на „Галеб“-у радио до 1975. године.
Када је „Галеб“ испловио из Сплита на ово историјско путовање 14. фебруара 1961. године, по речима Томановића, био је леп и сунчан дана, а испратиле су га десетине хиљада грађана. Иначе, и у свим лукама где је брод упловљавао и пристајао, Титу и члановима његове делегације одаване су највише државне почасти, а чланови посаде дружили су се са локалним становништвом, колегама из земаља домаћина, надметали се у спортским такмичењима и учествовали у културно-уметничким догађајима. Посаде на бродовима углавном су чинили млади људи, многима је то било и прво путовање у пратњи Јоспи Броза Тита и ван Јадранског мора па су настојали да теорију коју су савладали у војним школама и академијама употпуне са што већом и разноврснијом праксом. Томановић истиче:
-Иако смо били срећни и задовољни за сво време боравка у иностранству са другом Титом, повратак у домовину чинио нам је посебну радост и многима је тај 26. април 1961. године остао у незаборавном сећању. Тито је тог дана приредио пријем на Брионима и тада смо се уверили у његову непосредност и гостољубивост. Ево, ове године је 60 година од тог путовања- каже Томановић и истиче да су тада сви добили наградно одсуство од 15, а послужиоци котлова од 20 дана, за успешно обављен задатак. -Током одсуства, сви смо препричавали утиске са овог дивног путовања. Били смо поносни што смо баш ми ти који смо у мисији мира која ће ући у историју.
По речима Томановића, мало се, иначе, зна да је Ужичана било доста у Југословенској ратној морнарици, најмање преко тридесетак.
-Иако нисмо били укрцани на бродовима који су били у Титовој пратњи, укрцавали су нас пред важне вежбе или задатке са Титом, јер смо били стручни у својим специјалностима (навигатори, телеграфисти, санитетлије, мотористи), вредни, дисциплиновани и поверљиви, поседовали смо баш све оно што се захтевало од старешине и морнара у Титовој непосредној близини. Све то смо донели са собом из својих породица, од својих родитеља, из овог ужичког поднебља у војне школе и војне академије. Гледајући на то и онда и сада са дугогодишње дистанце Ужичани могу бити поносни на нас као што смо и ми увек били поносни што смо Ужичани- истиче Милан Томановић и додаје:
-Многи од нас су склопили бракове не гледајући ни на веру нити на националност, већ смо се као и наши преци водили срцем и осећањима са ким можемо кућити и одгајати децу. А децу смо одгајали у слози и љубави настојећи да им уз школовање дајемо и допунске задатке, музику, фолклор, спорт. Можда ћете се изненадити, али деца нас Ужичана, били су врсни пливачи па су поједини били репрезентативци и рекордери, а Милош Милошевић, чији је отац из нашег краја, био је и светски првак у пливању. Већина ове наше омладине завршила је за докторе, професоре, инжењере и засновали су своје породице. Тако смо и ми морнари, њихови родитељи, поносни на њих, а зхвални својим супругама ( Далматинкама, Словенкама, Мађарицама, Српкињама, Италијанкама) што су понеле већи део бриге у њиховом одгоју док смо ми пловили и често били одсутни-прича Томановић и напомиње да је већина помораца сачувала бракове, али за децу је другачије. Отишли су својим путем, многи живе широм бивше Југославије, многи су отишли у иностранство.
-Сада, ми у позним годинама, као и сам што сам, контактирамо са унуцима и праунуцима телофонима, мејловима и другим модерним везама и евоцирамо успомене из својих младих дана- каже Томановић који је, када је отишао у пензију, вратио у родни крај.
Učitavanje komentara...