Не треба свако да буде политичар, као што није сваки лекар хирург. Лекар опште праксе дијагностикује и шаље код хирурга. Тако схватам нас, сатиричаре, као друштвено-политичке дијагностичаре
Драгољуб Мићко Љубичић мултиталентовани хумориста, сатиричар и глумац, ових дана своје „Приче за лаку ноћ“ преточио је и у књигу, као документ времена за друштво са кратким памћењем. Многи Ужичани воле да се похвале њим, као уметником који вуче корене из нашег краја.
-Никада нисам бежао од ужичког, ерског порекла. Отац ме је од малих ногу доводио у Ужице и Каран, одакле су Љубичићи, где сам проводио велики део распуста. Ужичане сматрам виспреним људима који имају урођену духовитост и став врло иманентан том крају. Није случајно што се у причама као што су „Еро и кадија“ баш Еро спрдао са Турцима и често успевао да надмудри оне који су на власти. Има ту нешто, па сам вероватно и ја понео понешто одатле.
У једној од претходних емисија на тапету се нашло и „Трампово Ужице“. Да ли је тај део приче Ваша идеја?
У том случају, Воја је дао идеју да би се Ужице могло звати и – Трампово. Он је „полукорчуљанин, полубеограђанин“, па је захваљујући Жанетићу Ужице доспело у ПЉиЖ.
Да ли сте веровали да ће од Индексовог радио позоришта до данас окружење пружати толико инспирације за посао којим се бавите?
Пре сам мислио да је то све привремено, али временом сам схватио да тај период никако не пролази. Прва емисија „Индексовог радио позоришта“ у којој сам учествовао, пре 36 година звала се „Бој за Косово“. Толико година касније, ја се и даље сатирично бавим Косовом, а бој за њега још увек траје. Дакле, ситуација у којој се налазимо је хронична. Одавно овде постоје неуралгичне тачке и теме, које су мека за сатиричаре и хумористе. Ипак, надао сам се да ће после неког времена то проћи и да ћу се у потпуности посветити свом другом пословном опредељењу, оглашавању. То се није десило, јер увек се изнова јаве неке аутократе, диктатори, ликови који нам флекају стварност. Тада осетим потребу да на њих укажем, најчешће у тандему са Војом Жанетићем. Желимо да боље објаснимо ситуацију онима којима можда баш и није јасно шта се заиста дешава. Ми, који имамо мало изоштреније чуло за друштвено-политичке токове потрудимо се да их представимо креативно, на духовит, социјално прихватљив и одмерен начин. Тако омогућимо људима да боље разумеју ситуацију, али и да се забаве нечим што у суштини није забавно. Ми имамо сатиричаре кроз цео 19. и 20. век, који одржавају континуитет сатире у овом народу. То показује да период у коме живимо не траје само три деценије, већ од када постоји и модерна српска држава, дакле последњих 200 година. Вероватно је таквих било и пре, за време Турака, само су ти сатиричари често завршавали без главе, или набијени на колац. Сад је, међутим, популарно набијање на „Информер“.
Може ли се упоредити у ком од режима за време којих сте радили сте више пута вагали пре излажења у јавност са имитацијом или причом?
Кроз осетљиве и гадне деведесете, Воја и ја смо се пре свега трудили да останемо живи и здрави, а онда и да можемо да нешто критички кажемо. Тада су новинари остајали без главе и за много мање од онога што смо ми говорили. Нас је вероватно одржало то што смо веома пажљиво вагали кога ћемо, колико и када да поткачимо. Током деведесетих, власт се најмање сналазила када је у питању подсмех, док су на „озбиљне“ критике реаговали озбиљном силом. Лакше је било прогласити издајником некога ко новинарски истражи и објави нешто, него нас који смо се спрдали са тим. При том, устезали су се да нас прозивају јер смо били популарни код народа, а политичари, хтели то да признају или не, увек једним оком мотре на то шта каже народ. Углавном, преживели смо те деведесете. Сада можда није толико по главу опасно, али је опасно по посао, каријеру, приватност. Ова врхушка сада би да вас истисне из живота. Ако нисте део странке, ви сте прокужени. Из перспективе некога ко деценијама има своју фирму, знам да ми се за услуге оглашавања неће јавити државна па ни приватна предузећа на чијем су челу припадници и симпатизери владајуће странке. Иако се и данас неким новинарима пале гараже, куће, кола, чешће су угрожене каријере, прети се отказима. Ипак, и у таквом времену, ми негујемо осећај за меру, јер мислимо да се може бити смешан без вулгарности и простаклука и критичан и сатиричан без приватног прозивања. Прозивамо функцију, не човека. Интересује нас и његов карактер, али само у мери у којој он говори како ће се понашати на политчкој сцени и односити према функцији на којој је.
Да ли сте некада одустали од идеје, јер је тако било паметније у том тренутку?
То се једини пут десило када смо 1993. хтели да радимо представу са „Индексовим позориштем“ и то због ужасне инфлације. А за време протеста `96. због покрадених локалних избора, нисам био за то да радимо представу „За шаку гласова“, све док свакодневно протестујемо на улици. Када се све завршило „лекс специјалисом“, који је Милошевић морао да да, поставили смо представу и позабавили се и тиме.
Како доживљавате љутњу и реакције оних чије поступке сатирично коментаришете? Да ли је њихово да се љуте, а ваше да радите и што је још важније, како се носите са том врстом притиска?
Током деведесетих смо, посредно, имали ту врсту реакције. За време „Индексовог позоришта“, неки политичари су покушавали да сазнају да ли ће баш они те године бити у представи, јер су знали да су релевантнији ако их ми прозивамо. Вероватно тога и сада има, али не признају то лако. Другачије је, јер почетком деведесетих смо имали странку са наслеђем Савеза комуниста која је имала неки континуитет и партијску структуру. Ови који су на власти данас организационо много више примењују некакву војничку, ратну организацију, где уче да је непријатељ и издајник свако ко помисли другачије. Примера ради, представа „Данас нам је дивно дно“, ван Београда је наишла на зид неприхватања од стране локалних управа. Где год смо покушали да је играмо, добили смо одговор да су сале заузете до даљег. То је значило да су напредњачки председници општина добили налог да та представа не може да се игра у њиховим градовима. А сале које су прогласили заузетим, остајале су празне.
Више пута сте рекли да никада нећете ући у политику. Зашто, какав је тај посао који никако не бисте радили?
Овдашња политика је жабокречина у коју не бих да улазим ни посредно ни непосредно. Зато ни моја агенција не ради политичке кампање, иако су се на њима увек зарађивале, а и данас се зарађују велике паре. Не желим да рекламирам производ у који не верујем, а знам да је штетан по околину. Већина овдашњих политичара су производи у које немам поверења и као што им због тога не бих дао слогане јер иза њих не могу да стојим, а којима би они после манипулисали народом, тако не бих ни ја улазио у ту жабокречину. Овде ћете се политиком само запрљати, а мало тога постићи. Можда ћете нешто и зарадити, али то нису чисте паре. Ретко ко, ко се ангажовао у тој работи је остао чист, чак и ако је то наизглед био. Не тврдим да не постоји онај ко има политичке амбиције а чисте намере, али тврдим да је то овде реткост. Добрица Ћосић је у књизи „Време власти“ рекао да власт не може да поквари доброг човека, али врло брзо разоткрије лошег. Што је апсолутнија власт, то је апсолутније и разоткривање.
Да ли имитације политичара захтевају посебне припреме или су ликови толико инспиративни да је неизбежно да се наметну, да имитација настане као Ваша потреба да се изразите?
Када се политичари довољан број пута појаве у медијима, пред очима и ушима свих нас, постане уочљив и одређен манир у понашању на функцији. Пошто ја умам уграђен сензор за примећивање тих ствари, рађа се имитација. Нису то само нијансе у говору, мимици, понашању, покретима. Реч је о карактеру, који је важнији, јер се спољне карактеристике брзо истроше ако се садржај не испуни карактером онога ко то ради. Све то не захтева претерану вежбу, иницијална каписла настане у хипу, тренутку. Често сам умео и себе да изненадим када из мене „излети“ неко гласовно и карактером. По реакцији непосредне околине, препознам да је то то.
„ПЉиЖ“ гледаоце насмеје, некада и горко, али „Прича за лаку ноћ“ уме да заледи тај осмех. Колико је Вама лично потребна таква завршница емисије да скренете пажњу на све што желите?
Одувек имам потребу за тако нечим. Када смо смишљали формат ПЉИЖ-а, Дража и Воја су били заинтересованији за неку врсту померене новинарске аналитике и сличних коментара, док сам ја желео да останем колико толико изван тога и да се више изражавам кроз скеч, сонг, имитацију... Наравно, не бежим од класичних коментара. Ипак, да бих био у равни са собом имао сам потребу да оставим и један колумнистички осврт, који сам у фази преипрема звао „Сумаријум“. Воја је ту моју идеју за видео колумну једном назвао „она твоја бајка...“. Застао сам и рекао: „Није бајка, али је прича. И то „прича за лаку ноћ“.“ Ја кроз њу немам потребу да насмејем, већ пре да дам мало уозбиљенији, а често и горак аспект свега, јер све ово што нас мучи траје предуго и просто тражи неки додатни, озбиљни коментар. Емисији је очигледно био потребан и такав један баланс на крају.
У књижаре је стигла и књига „Приче за лаку ноћ“. Осим разлике у форми изражавања, разликује ли је још нешто од телевизијских прича?
Разликује се минимално. Када сам припремајући књигу прошао
кроз приче, схватио сам да неке од њих морам бар мало да прилагодим књизи као медију, али и то да прве три или четири приче из досадашњег серијала морам да избацим, јер се превише ослањају на видео садржај. Све остале, њих 52, хронолошки поређане, ушле су у књигу. Смислио сам им и наслове и поднаслове, који подсете читаоца на контекст, а на крају је ту и датум за оне који се питају: „Кад се, бре, ово десило...?“ Време је овде чудна категорија, заборављамо невероватном брзином. Те приче су некакав документ времена и није лоше имати их и у овој форми, иако су доступне и на мом ЈуТјуб каналу. Неко је то, претерујући наравно, упоредио са „Београде, добро јутро“ Душка Радовића, који је мој идол у погледу мудрог, сажетог, концизног, сатиричног, духовитог исказа препуног људскости и топлине. Тешко се с њим поредити у било чему, али једна паралела постоји: оно је било „Београде, добро јутро“, а ово је више „Србијо, лаку ноћ“.
Музика је неизоставан сегмент вашег рада. Да ли се уз њу лакше шаље и прима порука?
Неколико је врста музике којима се бавим читавог живота. Једна је она о којој људи готово ништа не знају, а то укључује свирање виолине од осме године и диплома ниже музичке школе за виолину, а упоредно и клавир. Нисам наставио са средњом музичком школом, јер нисам имао потребу да се бавим свирањем класичне музике, иако волим да је слушам. С другом врстом музике крећем у гимназији, кад сам просвирао и гитару да бих шармирао девојчице, свирајући туђе популарне песме. Тада почињем и да компонујем своје песме и та музика нема никаквог додира са хумористичким делом моје личности, већ је сасвим лична, сачињена од неких других емоција. И мада сам снимио два таква албума (оба су на мом ЈуТјуб каналу), не очекују то људи од мене, па нити знају да то постоји, нити их нешто много интересује. Потом иде музика коју компонујем за радио и ТВ рекламе, што радим већ три и по деценије, а што је увек било сјајно прихватано у народу и много пута награђивано на фестивалима оглашавања. Сви се и даље сећају „Симка“ чоколаде, „Ципирипија“ и сличних рекламних песмица. И на крају долази кабаретска музика, коришћење у сврху пародије и сатире туђих хит песама које добију сасвим нови текст, политички ангажован. То Воја и ја често користимо у ПЉиЖ-у, јер тако освежимо емисију, пошто поред коментара и скечева дамо гледаоцима могућност и да певуше неке познате мелодије на нов, сатиричан начин.
Хоћете ли бити у недавно формираном Удружењу хумориста Србије?
Као што рекох: нисам склон да се потпишем испод нечега што има тако незгодну скраћеницу „УХ“. Осим предлога да се то зове ХА – Хумористичка Асоцијација, или Алијанса, пада ми на памет да би било добро основати једно „ЕВропско Независно Удружење Хумориста“, скраћено ЕВНУХ, или „Савез Мало Експониранијих Хумориста“ - СМЕХ. Или „Удружење Пародиста и Шаљивџија“ – УПИШ. Углавном, према свему што ми зазвучи мало претенциозно имам хумористички отклон, па и према удруживању хумориста у некакве круте организације.
Осећате ли понекад да заправо живимо сатиру?
Мини корекција – ми живимо у метафори. Одавно сам констатовао да је метафора сустигла, а понегде и престигла живот. Ипак, сатиричари одбијају да се помире с тим да је све теже наћи апсурднији, а критичкији угао. Овакво окружење и ово време је наше погонско гориво, наш врисак. Ми се не тучемо са полицијом нити агресивним физичким сукобима изражавамо незадовољство. Наша агресија је вербална, то је излив нашег духа. Коментаришемо трагикомедију коју живимо, реч је наше најјаче оружје. Читао сам често коментаре: “Није ово смешно...“; „Што се не кандидујете на изборима“. Неки људи не схватају – да сам хтео активно да се бавим политиком, то бих и радио. Али да бих критиковао политику не морам да будем политичар. Исто тако, ако хоћу да ми зуби буду здрави, не морам да будем зубар, а ако хоћу млеко, не морам да будем крава. Није ни сваки лекар хирург. Лекар опште праксе не оперише слепо црево. Он дијагностикује и шаље код хирурга. Ја тако схватам нас, сатиричаре, као друштвено-политичке дијагностичаре. Нисмо ми ти који треба да уведу промене у политички систем, али политичари јесу. Ако не ови који су сад на власти и чије делање нам се не допада, онда неки други. Не ми, не ни народ, јер кад народ крене да прави промене, то ради на улици и то је последња фаза, то није најприроднији пут. Најприроднији пут је онај кроз институције.
Може ли сатирична критика нешто заиста да промени?
Може да промени најважнију ствар – мишљење, наметнуте ставове од власти као што је ова, која има апсолутну контролу над електронским медијима с националном фреквенцијом и тако манипулише народом. Ако нема довољно слободних медија, мора постојати неко ко ће помагати да се оркестриране поруке једноумља које шаље власт објасне на другачији, тачнији и истинитији начин. При том, хумор је тај који озбиљну поруку најлакше преноси. Погледајте колико виц уме да буде убојит. Сатирична критика треба да се труди да промени мишљење да је „тако како је“, да је оно што власт поручује преко својих медија апсолутна истина коју не треба доводити у питање, јер су политички противници који то раде листом непријатељи и издајници, који не мисле добро народу, за разлику од власти. И неко мора на то да одреагује, а најпробитачније је преко хумора. Ми смо некаква духовна грађанска опозиција, увек смо на страни грађана, јер смо и ми ти грађани. И нисмо се издигли изнад других понашањем и привилегијама, као политички моћници, који се понашају као власници државе, господари свемира. Ми смо ту да их тим својим духом бар мало спустимо на меру на којој би требало да буду. Кад год у томе успемо, ми испунимо своју сврху.
Učitavanje komentara...