Јежевицом је и овог августовског поподнева одјекивала труба у знак сећања на мештанина који је пре четврт века преминуо, али чији музички траг и данас живи.
На меморијалу су наступили оркестри из пожешког краја, али и других делова Србије. За многе трубаче Светозар Лазовић Гонго био је узор и један од најбољих који су држали трубу у рукама.
Миломир Ристовић Риле, који је годинама певао са његовим оркестром, каже да је Гонго, поред великог музичког талента, био изузетно скроман и добар човек.
Посебност његовог звука, сматра Риле, до данас није надмашена.
„Звук његове трубе је био нешто посебно, мекоћа, лепота. Све лепоте што постоје он је покупио и мислим да га за дуго година нико не може копирати“, рекао је Ристовић.
Трубач Дејан Јевђић присетио се да му је Гонго још од почетка музичке каријере био велики узор.
„Светозар Лазовић је био највећи узор мени и свим другим трубачима. Јако ме привлачила његова труба, то његово мајсторство“, рекао је Јевђић.
Гонгов син Драган каже да дело његовог оца и данас живи кроз генерације музичара који покушавају да досегну његов препознатљив звук. Посебно му значи што колеге на меморијалу изводе део репертоара његовог оца и на тај начин чувају успомену на њега.
Светозар Лазовић Гонго остао је упамћен као један од значајних трубача свог времена. Након прве награде освојене у Гучи добио је надимак Бели Сачмо, када су његов начин свирања упоредили са највећим америчким џез трубачем Лујем Армстронгом.
Меморијал у Јежевици тако већ годинама окупља музичаре који његовим мелодијама чувају успомену на мајстора чији звук, како истичу његови пријатељи и колеге, и даље није могуће у потпуности поновити.
Učitavanje komentara...