Демограф Владимир Никитовић, пореклом из Ужица, управник је Центра за демографска истраживања на Институту друштвених наука, али и уредник Становништва, најутицајнијег демографског научног часописа на простору бивше Југославије и једног од најстаријих светских демографских часописа. Разговарали смо о демографским специфичностима, миграцијама, старосној структури становништва, али и различитим прогонозама које нису увек тако песимистичне.
Које су демографске специфичности Западне Србије и ужичког краја?
- Гледајући Западну Србију, мислимо на географски највеће подручје по броју становника и површини у земљи. Уколико је у питању рађање, Бошњаци имају стопе рађања око нивоа просте репродукције, односно, у просеку, двоје деце. Када је реч о смртности, ми смо у бољој позицији него остатак Србије јер је животни век људи у Западној Србији међу дужима. Различити фактори су узрок веће виталности становника: клима, начин живота и карактер, а према Цвијићевој класификацији, сврстани смо у динарски тип људи. Ја сам поборник географског детерминизма у чијој основи је начело да нас поднебље битно одређује. Иако занимљива идеја и у многим случајевима показана као тачна, повезивање места живота са дужином животног века науцикод нас није посебно истраживано, јеиако у свету постоје примери који потврђују ову везу, тако да се не ради само о куриозитету. Статистичка истраживања која држава спроводи нису редовна или су ограничена са показатељима, па се доста тога извлачи посредно, стога ми, као део неких европских истраживања, црпимо податке и статистике на овај начин.
Када је реч о демографији, често помислимо на бројке, статистике и прорачуне. Међутим, Ваша област је много више од тога. Која је најужа област којом се Ви бавите и који су Ваши задаци као демографа?
- Демографија није тако млада наука и она се развила из статистике становништва у 19. веку. Временом је она постала „контактна” наука која обухвата више приступа - један је економски и код нас је деценијама демографија била на том трагу, потом социолошки приступ, који је витално демографски условљен, али постоји и просторни (географски) контекст јер људи живе на неком простору и то утиче на демографске процесе. Моја позиција је између свега тога, и иако сам базично докторирао на Економском факултету и пројекције о становништву су моја најужа област, и социологија ми је врло блиска. Највише сам се бавио проблемима и узроцима ниске стопе рађања и миграцијама, док је најужа област мог интересовања пројектовање демографског развоја – узбудљиво је јер се, на известан начин, уживљавам у будућност бавећи се потенцијалним сценаријима развоја. С тим у вези су блиско повезане јавне политике у области популационог и просторног развоја, које, такође, заузимају важан део мог научног и друштвеног ангажовања.
У Србији је током 2020. године забележен висок негативан природни прираштај, између осталог, и због вируса короне, који је додатно убрзао лоше демографске трендове. Када бисмо то пренели практично – у Србији на годишњем нивоу нестане један мало већи град. Какве су тренутне и даље демографске тенденције у Србији?
- Током деведесетих година поред великог егзодуса ван земље, истовремено смо имали досељавање избеглог становништва. Када се осврнемо на Попис становништва, а који је био недуго потом, 2002. године, добили смо податке који казују да није било смањења броја становника. Заправо, дошло је до замене две популације – одржан је укупан број људи, али је погоршана старосна, образовна и економска структура. Уколико гледамо само природни прираштај, а занемаримо миграције, ми доживљавамо смањење од 1992. године, и то ће се наставити и наредних 20 или 30 година из два разлога: старосна структура која је наслеђена и непроменљива и стопа рађања на чијем подстицају држава стално ради последњих 20-ак година. Уколико би политика подстицања стопе рађања била идеално реализована, то би било делотворније за велике градове попут Ниша, Београда или Новог Сада, у којима би број становника порастао, али у свим осталим насељима то не би био случај због континуираног исељавања управо у ове највеће центре у земљи. У наредним деценијама се феномен негативног природног прираштаја и процес смањења укупне популације Србије не може зауставити, али се може успорити.
Каква су миграциона кретања на релацији село-град?
- Ситуација се може појаснити и на примеру нашег града. Након 1948. године, број становника Ужица износио је око 6.000, а ушестостручио се за 30 или 40 година. Разлог томе је привлачење великог броја људи због потреба индустрије, па се тај број повећао на више од 40.000 већ до Пописа 1981. Период значајног исељавања са села је одавно завршен, а оно што се последње две деценије догађа је исељавање из градова мале или средње величине који су некада били носиоци развоја. Моја теза је да ако желимо да сачувамо села, првенствено морамо да сачувамо ове градове. Уколико пропадну градови у које је инфраструктурно и на друге начине много улагано, десиће се колапс. Ово није толико реалан сценарио, јер градови у савременој цивилизацији углавном имају способност да опстану, но криза у том смислу може бити заиста дубока. Стога, да бисмо сачували залеђе, односно сеоске средине, морамо да очувамо ове велике градове.
Где се налази Србија у односу на земље региона и Европе по демографским статистикама?
- Просечна старост, индекс старења и остали важни параметри демографске виталности указују да је Србија слична просеку Европске уније. Немачка, Италија и остале развијене земље имају ниску стопу рађања као и Србија, али њихово старије становништво живи много дуже него наше због начина живота. Када бисмо имали њихов начин живота, наше становништво просечно би било међу најстаријима у свету. Када је реч о категорији смртности која се може избећи, потребно је побољшати квалитет живота људи у старијим и средњим годинама јер многи од узрока њихове преране смртности могу бити избегнути. Проблеми који су, за разлику од наше земље, у развијеним земљама превазиђени, су начин исхране, живота и здравствени систем који се није прилагодио новијим временима. Капацитети у смислу људства и организованости здравственог система нису на завидном нивоу и када би се то поправило, ситуација би била знатно боља. Када је реч о очекиваном животном веку људи који доживе 65 година, по том питању смо јако лоши, на самом дну Европе, нарочито када се ради о женској популацији. У крајевима Србије где је здравствена заштита лако доступна старијима, где могу да оду код лекара или да лекари и сестре дођу код њих, тамо су шансе за дужим и квалитетнијим животом веће. Нажалост, то је случај углавном са већим градским срединама и развијенијим општинама, Поред тога, у тим срединама постоји много више садржаја за старије, као и могућности да се осете друштвено корисним, да се друже са људима својих година или да раде послове који их чине активним. Све то утиче и на боље здравље и на дужи животни век.
- Према међународним дефиницијама, сваки боравак ван земље краћи од годину дана спада у краткорочну миграцију, те ти подаци не улазе у прорачуне који се званично објављују када се ради о миграционом билансу земље. Најчешће се у медијима објављују само подаци о броју људи који се одсели, али не и о онима који се враћају у Србију, што је веома битно јер не значи да је сваки одлазак трајан. Годишњи мањак људи највероватније није виши од 10.000 у протеклих неколико година, зато што највећи број тих људи не одлази трајно, већ се враћа или циркулише. Све више доминирају краткорочне и циркуларне миграције и то је тренд који је настао са развојем интернета и послова који су везани за интернет, али и са новом радном културом која подразумева далеко већу професионалну мобилност појединаца ван политичких граница држава, укључујући олакшане видове путовања, чиме је свеукупно мобилност људи глобално, па и у Србији, неупоредиво већа него пре само десет година.
Колико младих годишње напушта Србију? Може ли пензиони фонд да издржи притисак који је настао услед одласка радне снаге у иностранство?
- Нема доказа да се број и удео високообразованих људи који одлазе повећао. Потреба младих људи да одлазе је стална и то ће увек бити тако независно од околности. Истраживања о намерама за одлазак представљају, пре свега, одговор младих о томе колико су не(задовољни) друштвом у коме живе, а далеко мање су показатељ њихових стварних намера о одласку. Док год су земље економски конкуретне, оне ће моћи да привуку људе и одаберу оне које им одговарају. Систем пензионог фонда направљен је када је пропорција радника према пензионерима износила седам према један, а у ситуацији када је један према један, систем је тешко одржив, и то је случај и у другим земљама и у Србији.
Посматрано са стране демографије, који су разлози што Србија, према последњем пробном попису из 2019. године, има мање од седам милиона становника?
- Много веће стопе рађања биле су од 1945. до 1955. године јер су се тада рађале послератне генерације тзв. бејбибумера, као реакција на одложено рађање за време Другог светског рата. Након тога, ниједна генерација није обезбедила просту репродукцију, и то је нешто што се заборавља када се неоправдано ,,упире прстом” у данашње потенцијалне родитеље. Пораст броја становника Србије био је све до 1991. године, искључиво захваљујући повољној старосној структури насталој од бејбибумера, па је број беба растао не захваљујући високој стопи рађања, него великом броју жена у репродуктивном периоду. Када се та својеврсна демографска инерција окончала, број становника је почео да се смањује.
У Србији је већа стопа морталитета, него наталитета. Каква је старосна структура становништва у нашој земљи?
- Старосна структура становника Србије је као и у Европи и тренутно први пут у савременој историји имамо више старијих него млађих становника. Уколико се садашњи темпо старења становништва настави, друштво неће бити одрживо. Деценијама је стопа рађања испод два, а у последњих 20 година имамо више одсељеног него досељеног становништва. Како ће се демографска кретања одразити на потребе за радно способним становништвом? - Није довољно да буду делотворне мере за повећање броја рођене деце. Подједнако важан је и миграциони импулс који доноси радно способно становништво, јер је неопходно премостити период док пожељни пораст рађања не донесе ефекат и на тржишту рада. Такође, потребно је имати што образованије и стручније радно способно становништво како бисмо били конкурентни на светском тржишту и надоместили смањење обима радне популације. Коначно, што је друштво сиромашније, краће се и неквалитетније живи, самим тим су и мање шансе за опстанак у новим цивилизацијским околностима у којима бројност популације није пресудна.
Дугорочне прогнозе у вези са бројем становника у Србији су песимистичне, што би значило да би у наредних пар деценија број становника Србије могао да се преполови. Може ли се та слика поправити, или је оваква статистика очекивана?
- Потребно је поправити животне навике сходно цивилизацијским тековинама којима смо и сами као народ пуно допринели и постати свестан демографских ограничења која нам постављају могући оквир за деловање. То значи да се не треба искључиво концентрисати на број становника, већ на старосну структуру становништва која може бити побољшана рађањем, али и имиграцијом, као пуно пута у нашој историји, коју олако заборављамо. Такође, треба се окренути унапређењу свих других битних карактеристика становништва, почев од образовних, здравствених и економских, које би довеле до пораста квалитета живота, који једино може створити дугорочне услове за демографски опоравак. Оно што је интересантно је да је тренутни број становника у нашој земљи исти као пре пола века и тада те бројке нису представљале песимистичну и негативну статистику. Дакле, ствар је перцепције и циља који као друштво поставимо пред себе. Имагинаран број становника као циљ томе може најмање помоћи.
Поред пописа становништва, које су још методе којима прикупљате податке у вези са становништвом Србије и који је Ваш најдражи део струке којом се бавите?
- Попис становништва у традиционалном смислу постаје све мање значајан и полако се прелази на комбиновани модел пописа становништва. Основ тог модела, на који ће ускоро прећи државна статистика, је централни регистар становништва, који је јако битан јер континуирано прати промене у популацији. Сам попис становништва представља статистички пресек броја становника. Бројне интернет анкете, здравствене, анкете о радној снази и, пре свега, континуирана статистика рођених, умрлих и оних који су променили пребивалиште су још неки од извора података о становништву Србије. Иако за демографију често везујемо бројеве и статистике, мене инспиришу и остале друштвене науке, тако да волим да стављам све те параметре у политичке и друштвене контексте, али и у контекст предвиђања.
Učitavanje komentara...