Све је морало да стане, да би се живот наставио.Постоји једна фаза која није тако страшна, па онда наилази тежак период са високим температурама, халуцинацијама, са осећањем када не знам да ли спавам, дишем, а има дана којих се не сећам, не памтим лица, кошмар... и онда наилази фаза када температура стане као да је неко искључи на прекидач-објаснио је Деспотовић.
Мићо Деспотовић(64) из Ужица и Немања Обрадовић(25) са Златибора први су пацијенти којима је потврђен коронавирус у Златиборском округу, али су и први излечени и сада се налазе у самоизолацији на Златибору. За „Вести“ говоре о својим искуствима, како су се заразили, кроз шта су све прошли и шта је кључно у овој борби.
-Сада се осећам фантастично, налазим се на Златибору и отпусном листом одређена ми је изолација још четири седмице. Осећам се можда и боље него што сам био пре одласка у болницу, јер сам схватио да сам, сам себе победио у овој борби у најтежем тесту који је мој организам имао, започео је наш разговор Мићо.
Даље ће кренути са много више енергије и снаге јер живот је увек посматрао са позитивне стране и са неисцрпном енергијом. То му је много помогло и у болничким условима поред лекара и сестара.
-Унутрашња позитивна енергија је надвладала и победила ову тешку ситуацију. Верујем да цео свет а ни ја нећу после свега овога кад прође бити исти и да је све морало да стане да би се живот наставио -истиче наш саговорник. Сећајући се времена проведеног у болници каже да ће убудуће бити опрезнији јер је био дотакао дно. У најтежим тренуцима био је на „клацкалици“ хоћу ли „тамо“или ће остати овде.
-Ток болести и код мене а и и код других је скоро исти. Постоји једна фаза која није тако страшна, па онда наилази тежак период са високим температурама, халуцинацијама, са осећањем када не знам да ли спавам, дишем, а има дана којих се не сећам, не памтим лица, кошмар... и онда наилази фаза када температура стане као да је неко искључи на прекидач. Нико није од нас пацијената имао исту терапију, а код мене је ток болести ишао спорије јер сам се одмах јавио и остао сам 25 дана, прво у Инфективној клиници а затим у болници „Драгиша Мишовић“ у Београду.
Сви су се жалили, наставља причу Мићо, да немају чуло укуса и мириса али ја тај осећај нисам имао, осим гађења на храну.
Сада покушава да у сећање врати тренутак када се заразио иако је прво помислио да је у Коњицу на прослави, сетио се и једног детаља док се враћао из Чешке и жене која је седела поред њега и прикривала стање, а ћерка је опомињала да стави марамицу на уста. Једини сам тада имао маску и на одласку и на повратку из Чешке и сви су ме чудно гледали јер је вирус био на почетку и није се на њега много ни обраћала пажња.По повратку пролазим кроз Ужице и одлазим у Коњиц где је било око 200 гостију са свих континената из наменске индустрије. Међу њима и колега за кога су касније причали да је он практично из Чачка донео вирус. Пролазећи поред њега потапшао сам га по леђима и мислим да је то био кључни моменат. Наредна два дана сусрећем се са радницима и другим људима, а онда одједном осетим језу низ ноге. Тог момента интуиција ми је говорила да је то вирус.Тај осећај никад до тада нисам имао. Одмах сам се јавио у Завод за јавно здравље Ужице, потврђен је резултат, био сам у кући у изолацији, а затим хитно су ме одвезли на Инфективну клинику, па пребацили у болницу „Драгиша Мишовић“ у Београду.
Сада за све има поруку и каже да када му је ћерка саопштила да је позитиван одговорио је „па не умиру сви од овог вируса“. То позитивно размишљање о коме сам на почетку говорио је изузетно важно. А затим сам се окренуо према унуку који је игра фудбал и поручио му “победићемо и ову утакмицу“. Тим реченицама сам покушао да улијем наду, сигурност мојој деци и породици да ћу и ову битку добити. Ни у најтежим тренуцима нисам имао никакав страх и могуће да ми је све то помогло да оздравим. Кључ успеха је да сам у тим условима морао прво да победим себе, да се стабилизујем психички што је веома важно и у животу и раду али и у овој причи, закључио је Мићо.
Немања Обрадовић, студент, бави се музиком са Златибора каже за „Вести“ да је сада одлично и да је у изолацији месец дана како му је одређено после изласка из болнице. Повод да се на почетку одмах јави у Завод за јавно здравље био је зато што никада тако дуго није имао повишену температуру. Потпуно неки чудан осећај као да нешто није у реду. Вирусом мисли да се заразио у Бања Луци.Тамо је свирао у једном кафе-ресторану а затим је отишао у Бајину Башту где сарађује са још једним бендом. Одмах после јављања лекару био је у самоизолацији. Када са лековима није успео да спусти температуру, позвао је од куће Завод за јавно здравље и после прегледа у Ужицу потврђен му је коронавирус и онда су дошли по њега и одвезли га у Београд. Прву ноћ провео је на Инфективној клиници а затим су га пребацили у болницу „Драгиша Мишовић“.
-Шалио сам се, када су ме звали, да сам негде „зарадио короницу“ и да ћу то брзо решити.Позитивна енергија и моје шале биле су одговор на све што се дешавало око нас, јер смо јер смо Мићо из Ужица и ја били заједно, а и позитивно размишљање нам је врло слично. Немам страх од болести, бавио сам се спортом, не пијем , не пушим па сам био сигуран у себе и у свој организам да ћу то пребродити -истиче Немања.
Најгора му је била висока температура која организам доводи у неко стање где не знате где се налазите, имате чудне снове... Имао сам срећу што сам високу температуру имао три дана, наставља своју причу.
Сада када размишља како је до тога дошло, каже да нема правила, да можда људи који су млађи и немају других болести лакше ће то преболети.Али и млађи и старији који имају неких здравствених проблема, нажалост теже то подносе. Подсетићу, да када сам се заразио то још није било толико актуелно и нису још ни биле уведене мере.
За период док је био у болници каже да је најважније што је психички све то добро поднео и да је та борба са болешћу као борба у спорту, само желиш да победиш.
У болници је провео 11 дана и сада поручује –да свако пође од себе и од своје породице. Имамо и старије чланове који имају неку болест, тако да не размишљају да ће се то десити тамо неком другом. Људи треба да буду свесни да ова болест носи опасност, да никад не знате где се можете заразити. Најбитније је да се склоне у своје домове, да што мање излазе и да се што више заштите. Ово постоји, ту је око нас, а ја сам имао срећу што сам млад, доброг здравственог стања али сам видео пацијенте у много лошијем стању-нагласио је Немања.
Učitavanje komentara...