Небојша Лазаревић, директор Центра за европске политике, наш је саговорник у овонедељном издању недељника "Вести". Разговарали смо о пројектима, актуелним политичким збивањима на тлу Европе, али и придруживању Србије Европској унији
Како се дошло на идеју да се оснује Центар за европске политике и како су изгледали почеци рада?
-Те 2011. године смо видели да је неопходно да се понуди нешто ново, истраживачка организација цивилног сектора нове генерације, која неће само да критикује, него да нуди и конкретна решења. Сви оснивачи ЦЕП-а долазе из јавне управе, ми знамо проблеме са којима се она сусреће, познајемо процесе и начин доношења одлуке, и што је најбитније, добро знамо где је потребна стручна помоћ и подршка. Радећи у државној управи почетком 2000-их година, могао сам из прве руке да увидим да се закони и стратегије најчешће нису креирали на бази чињеница, на бази студија, анализе и доброг разумевања проблема који треба да се реше. Стога, када смо основали ЦЕП, схватили смо да његова основна мисија заправо треба да буде да допринесе квалитету и чињеничној утемељености јавних политика у Србији. Сви смо ми, отприлике, имали исти каријерни пут, дакле, неко време смо радили у цивилном сектору, неко време у Влади, и неко време у тадашњој Канцеларији, а сада Министарству за европске интеграције. У сваком случају, све те мисли које су нам се годинама мотале по глави су се у једном тренутку склопиле. Све нити су се повезале и када се сва та креативна прашина на јесен 2011. године склонила и слегла – остало је да пише само ЦЕП.
Центар за европске политике је независна, невладина и непрофитна организација коју чини тим стручњака из области европског права, економије и јавне управе. Шта је најизазовније у раду организације?
-Центар за европске политике је истраживачки центар – што је наш превод за енглески термин тхинк танк. ЦЕП се, пре свега, бави истраживањима и анализама како побољшати креирање јавних политика у Србији. ЦЕП није активистички, нити политички усмерен – ми нисмо ни за ни против власти – ми се тиме не бавимо. Ми ћемо имати дијалог са представницима власти, нудити им своје анализе и налазе, критиковати политике које нису добре за грађане, похвалити оне које су добре, итд. Са друге стране, ми нисмо ни безусловни промотер Европске уније. Неретко ћемо критиковати ЕУ да нам не даје довољно јасну перспективу, да треба да реформише своју политику проширења, итд. ЦЕП је због тога често на мети – једни нас оптужују да смо за власт, други да смо супротно и да радимо за ЕУ, а против власти. Искомуницирати да ни једно ни друго није тачно је један од највећих изазова. Ми верујемо да Србија треба да буде чланица Европске уније, али ми увек наглашавамо да се мора радити на реформама, не због тога да бисмо постали чланица – већ како би грађанима и привреди било боље. Наша жеља је да грађани имају бољу јавну управу, одговорну власт, владавину права, приступ тржишту рада ЕУ, веће прилике за запошљавање, путовања – много бољи живот.
Како одлучујете који пројекти ће бити покренути и спроведени?
-ЦЕП има велики број стручњака за четири различите области, односно, програма, па у складу са тим, тражимо и пројекте и партнере. То су области добре владавине, унутрашњег тржишта и конкурентности, заштите животне средине и европске интеграције. Аплицирамо и спроводимо само пројекте за које имамо довољно експертизе и довољно знања и којима заиста можемо да допринесемо да се нешто суштински промени за грађане. Поносни смо што смо изградили репутацију, и међу партнерима и код донатора, као организације којој је квалитет на првом месту, која поседује стручност у областима у којима се бави.
-Тако је. Србија је једна од држава која је годинама на самом врху у целом свету када је у питању одлив квалитетних кадрова. Ово је случај са свим занимањима, са свим нивоима квалификација. Изузетно озбиљан проблем. ЦЕП се тиме већ бавио 2017. године, када смо истраживали одлив кадрова који се баве европским интеграцијама из јавне управе и препознали да Србија има све мање и мање квалификованих људи који могу да раде на увођењу наше земље у ЕУ. Европска комисија је касније у својим извештајима исто упозорила на овај проблем. Наш пројекат који сада спроводимо, као што му само име каже, уместо да ради на томе да стручњаке задржи овде, ради на томе да промовише размену – младе људе, такозване циркуларне мигранте, који део времена проводе у Србији, а део времена у иностранству. На пример, након завршених студија у Србији, пар година раде у иностранству, и након тога се врате у Србију, доносећи знање и експертизу коју не би стекли да су радили овде, па поново оду негде вани. Ово је тренд који је све заступљенији у другим земљама. Желимо да формирамо Регионалне центре изврсности за циркуларну миграцију, да пружимо пример других земаља које имају добре политике, да видимо шта се од тих политика може имплементирати код нас, и како можемо подстаћи да се преко потребни кадрови, макар на један период, врате у нашу земљу.
Сведочимо истраживањима која показују да је подршка приступању Европској унији на историјском минимуму. Колико је Србија напредовала у процесу европских интеграција и где је она тренутно?
-Ми тренутно имамо отворених 22 од 35 поглавља, затворених само два – она која се увек затварају истовремено када се и отворе, будући да ЕУ у њима готово и нема надлежности, па се нема о чему преговарати. Процес је све време текао врло споро, а онда је од 2019. до 2021. године дошло до потпуног застоја - није отворено ниједно поглавље. Имајте у виду да смо 2008. гордине потписали Споразум о стабилизацији и придруживању и да 14 година касније нисмо ни на пола пута. Европска унија је увидела да постоји проблем, да једноставно нема довољно подстицаја за реформе, да је неопходно и да она буде проактивнија и заиста покаже да нас жели, да је процес овакав какав јесте у ћорсокаку и да можда не води никуд – због чега последњих година траже иновативна решења како би нам помогли. Тако су новом методологијом груписали поглавља у кластере, па се више не отварају поглавља, већ читави кластери – Србија је тако отворила кластер 4 у децембру 2021. године. Након рата у Украјини, проналазак иновативних решења како би Западни Балкан што пре постао део ЕУ се још више убрзао и предлози долазе са свих страна. Што се тиче ставова грађана, несумњиво да тако нешто мора доћи од врха – недовољно се комуницира о томе то да је ЕУ Србији апсолутно највећи донатор, то да је највећи ниво робне размене остварује са ЕУ. Прича се о некаквом избору Србије између Запада и Истока. Ми се налазимо на европском континенту, припадамо европском идентитету у сваком смислу, све нас везује за ЕУ и од ње имамо неупоредиво највеће користи. О овоме се не комуницира довољно.
Како модел фазног приступа Европској унији може ревитализовати политику проширења?
-Модел фазног приступања је ЦЕП предложио у октобру 2021. године, заједно са бриселским Центром за студије европске политике. Тада је било мало интересовања за њега. Међутим, од 24. фебруара 2022. године, интересовање је букнуло и уместо да ми тражимо састанке, разни доносиоци одлука по земљама чланицама ЕУ и по ЕУ институцијама почели су да траже нас. Украјинска криза је убрзала већ постојеће жеље и намере ЕУ да нешто уради по питању политике проширења, а наш модел су препознали као модел који тако нешто може пружити. Модел се састоји од четири фазе и главна идеја је да се одступи од бинарне процедуре „или јеси или ниси“ чланица ЕУ. Ми инсистирамо да је он преко потребан, јер у постојећим околностима, нити смо ми способни и подстакнути да спроведемо реформе, нити нас све земље ЕУ заиста желе у Унији. Политичким елитама је перспектива чланства предалеко да би биле подстакнуте, а грађанима само отварање и затварање поглавља не значи ништа. Наш процес доноси бенефите за грађане и државу већ у раним фазама, чим остваримо неки напредак, „откључавамо“ нови пакет – постепено све веће фондове и све веће присуство у институцијама и учествовање у доношењу одлука, а са друге стране, „смирује“ земље чланице које су, поучене претходним искуствима, оправдано скептични на државе са недовољно развијеном демократијом, забринуте да ћемо, када постанемо чланица, користити своје право вета, тиме што ми кажемо – ево, то не мора бити одмах, то може доћи касније, када заиста покажемо да нећемо да га користимо неодговорно. Са друге стране, ако будемо ишли уназад, процес може бити и повратан. Ми инсистирамо да нам се не треба дати ништа што нисмо заслужили реформама. Драго нам је што је овај процес привукао пажњу, као и да је на Међувладиној конференцији у Бриселу закључено да се за Западни Балкан предвиђа „постепено“ приступање ЕУ у току процеса проширења, који може бити повратан и који ће почивати искључиво на заслугама.
Емануел Макрон је, као одговор на конфликте у Украјини, изнео идеју формирања Цоммунаутé Политиqуе Еуропéенне – Европске политичке заједнице. Да ли је она од помоћи Европи да буде референтан политички актер?
-Европска политичка заједница има потенцијал да унапреди тренутну одбрамбену политику Европе јер препознаје да је неопходно да се у одбрани од страног утицаја заиста геополитички уједини читав континент. Оно што сигурно знамо и што је више пута поновљено је да она није замена за проширење. Међутим, нарочито за источне државе, Украјину, Грузију и Молдавију, од којих је перспектива чланства врло далеко, чланство у овој организацији пружа тренутну подршку и прилику да учествују у доношењу одлука. У зависности од тога како буде обликована и колике буду њене надлежности, она може да учини Европу јединственом, проактивном и спремнијом за будуће изазове и претње. Идеја за оснивање је начелно подржана на Међувладином самиту у Бриселу 23. и 24. јуна, међутим – само начелно, без улажења у детаље. Ово је учињено јер су европски лидери себи желели да оставе простора у вези са тим како ће она да изгледа. Ово је предлог који заиста може да уједини све демократске државе Европе у тренутним изазовним геополитичким околностима, пре свега имајући у виду руску инвазију на Украјину, али и друге утицаје трећих држава. Ово ће бити могуће само ако у њеном оснивању и обликовању учествујемо сви. Али, будући да је Европска политичка заједница још увек у фази раног нацрта, не можемо бити сигурни који ће бити њени ефекти.
-Који су тренутни пројекти које Центар за европске политике спроводи?
Једна од највећих иницијатива које спроводимо је у вези са реформом јавне управе на Западном Балкану – ВЕБЕР. Окупљамо више од 180 локалних организација из целог региона у заједничкој платформи у којој вршимо надзор над тим колико су наше управе одговорне – колико су буџети транспарентни, какви су сајтови, колико су доступни грађанима, како се запошљава у јавној управи, какав је квалитет јавних услуга, колико су грађани задовољни, итд. Објављујемо детаљне извештаје о њиховом раду. Та иницијатива траје већ шест година. У другој иницијативи, назива Пратим ЈА фокусирамо се на локалну јавну управу у Србији. У оквиру те иницијативе спровели смо акције у 17 градова и општина у Србији где смо анкетирали грађане о њиховом ставу о јавним услугама, и одржавамо низ заговарачких састанака са представницима локалних власти. У једном од најновијих пројеката, такође регионалних, бавимо се проналажењем заједничких решења у области антикорупције како би се повећала одговорност државних институција и оснажио цивилни сектор и стандард владавине права у државама Југоисточне Европе. Важна је и наша инцијатива Отворена врата правосуђа, коју спроводимо са великим бројем партнера у Србији, а циљ је јачање поверења грађана у рад правосудних институција у Србији кроз побољшање комуникације између грађана и правосуђа, што је један од највећих проблема са којима се у Србији суочавамо. Имамо и пројекат Европа ближа теби где желимо да приближимо ЕУ грађанима кроз низ догађаја у којима разговарамо са компетентним стручњацима у одређеним областима и онима чији су интереси највише у питању за ту област. Такође, бавимо се и циркуларним миграцијама, које смо претходно споменули. Постоји још велики број мањих иницијатива где учествујемо као експерти или партнери, као што је, на пример, припрема Стратегије за мала и средња предузећа.
Које су Ваше активности у слободно време и који су начини на које обнављате енергију?
-Певам по хоровима, годинама. Такође, доста времена проводим са својим синовима, који, иако имају само 9 и 13 година, представљају праву малу ризницу знања о политици, историји, географији. Веома уживам у бескрајним расправама са њима.
Učitavanje komentara...