- УГС “Независност” ће се залагати за кључну ствар у редистрибуцији друштвеног богатства, а то је увођење прогресивног опорезивања. Онај ко зарађује више, треба да плаћа већи порез. Порез не може да буде исти за минималну и за зараду од 2500 евра. На овај начин имали бисмо бољу редистрибуцију у друштву, јер сада је то заиста неправедан систем – каже за “Вести” Чеданка Андрић
Какво је стање радничких права у Србији и како социјално-економску реалност види синдикат “Независност”?
Постоји кршење права на синдикално организовање, јер све чешће после оснивања синдиката морамо да тајимо ко је у иницијативном одбору док не добијемо решење о регистрацији како људи не би били шиканирани. Синдикални повереници све више трпе притисак у компанијама. Суочени смо са много кршења права из радног односа, од права на годишњи одмор и коришћење, права на породиљско одуство до проблема везаних за безбедност и здравље на раду. Очекујемо званичан податак Инспектората за рад, али је известан највећи број повреда на раду за протеклих двадесет година са смртним исходом. Доста је проблема са незаконитим отказима, а низ проблема проистиче због неефикасног правосуђа. Радни спорови трају по четири-пет година што је јако дуго. За то време људи изгубе посао и одлазе у сиву економију, тако да не можемо да их пронађемо. Спорове добијемо, али ти људи “нестају”. Неефикасни судови нам урушавају легитимитет синдиката. Људи резонују, ако им синдикат брзо и ефикасно не може задовољити правду на суду чему бесплатна правна помоћ?
Конгресном резолуцијом УГС “Независност” су још 2011. године предлагали и даље инсистирамо на судовима рада, специјализованим судовима који ће у кратким роковима решавати спорове на трипартитној основи и то је управо тековина Запада и капиталистичког система. Судови рада постоје у Француској и Немачкој и наш предлог није никакво враћање на Судове удруженог рада како нам спочитавају. Уместо да се радни спорови решавају за шест месеци, код нас се рочишта заказују за шест месеци. Постоји много радних спорова који заврше као спорови вођени у неразумно дугом року са малим одштетама, док смо као синдикат на жалбу Уставном суду на Закон о умањењу пензија такође чекали четири године. Не можете ефикасно заштити радника уколико окружење не пружа одговарајућу подлогу за ефикасну заштиту у решавању радних спорова.
Проблема има у колективном преговарању...
Велики проблем у заштити радничких права је непостојање колективних уговора на секторском нивоу у приватном сектору. Све је препуштено синдикалној снази на нивоу компаније, а лакше би било преговарати на нивоу сектора. Проблем је послодавачка страна. Нити постоји политичка воља да се то уреди, нити капацитети. Нема организовања довољног броја приватних предузетника и власника великих компанија који би ушли у преговоре. Годинама говоримо за медије да треба потписати колективни уговор, али с ким? Колективни уговор једино имају РТС и РТВ, док се за део приватних медија и не зна власник. Нема никаквог послодавачког медијског удружења и поставља се питање са ким да потпишете колективни уговор који би имао проширено дејство?
Колико је према подацима УГС “Независност” смањена незапосленост и какве су зараде у Србији у односу на прокламован просек који нам саопштава статистика и политичари на власти?
Медијална зарада је за наш синдикат релевантна и она говори да половина запослених у Србији зарађује до 53.000 динара. Око 400.000 људи прима минималну зараду тако да се не може говорити о високим зарадама у Србији. Ниво запослености крије иза себе неквалитетну запосленост. УГС “Независност” не негира раст запослености у Србији, али раст није у квалитетним пословима на неодређено, већ раст у уговорима о раду са кратким временским роковима, сивој економији и несигурним пословима. То је “рањива запосленост”, јер се за час може склизнути у незапосленост, стање социјалне угрожености и бити на клацкалици са сиромаштвом. Податак о стопи незапослености од 10 одсто не говори нам све, јер се највећи раст запослености десио управо у тзв. рањивој економији и несигурним пословима и то је основни проблем Србије, али и у неким земљама Европске Уније. Ови послови не доносе сигурност и високе зараде, а не доприносе ни јачању социјалних фондова. Важна улога синдиката јесте да разобличи те бројке. Да закључим постоји раст запослености која није квалитетна и раст БДП-а који није довољно видљив у џепу и животном стандарду.
Мислим да у овој земљи има пара, али је проблем у редистрибуцији. Држава поседује инструменте силе, за бољу наплату пореза и доприноса. Има Министарство финансија и разне инспекције па нека јури несавесне, уведе ред у јавне набавке на којима се годишње изгубе три-четири милијарде и ето више пара и за већи минималац. Током пандемије помоћ је давана и коме треба и коме не треба!?Као синдикат смо се залагали да помоћ буде боље таргетирана, да је добију људи који су остали без посла. Није у реду да исту помоћ добије и пензионер који има 80.000 динара и онај са 16.000 динара. Зашто смо без помоћи оставили децу када је сиромаштво међу децом исто тако распрострањено? Зашто помоћ само пунолетнима? У привреди се давало и онима који су остваривали профит и онима којима је због ковида забрањено да раде. Боље је било да је држава више помогла на пример фризерске и козметичке салоне, угоститељске радње који су били затворени, јер је држава тако прописала.
Какав је, и постоји ли уопште социјални дијалог у Србији?
Имамо оквир, али су ефекти слаби. Најгоре је када се социјални дијалог претвори у причаоницу. Уваже вас, чак ће и да се сагласе, а после тога не испуне оно што сте се договорили. Тако је и са минималном зарадом. На Социјално-економском савету 2018. године Влада-послодавци-синдикат су се договорили да за три године минимална зарада не сме бити мања од минималне потрошачке корпе. И дан данас то није остварено! Имате дијалог са послодавцима у приватном сектору, а само један колективни уговор на гранском нивоу! Шта је алтернатива? Не можемо бити 365 дана на улици. Нажалост социјални дијалог је код нас више два корака уназад, а један напред. Преговарати се мора, али и бити спреман на друге облике синдикалне борбе.
Власт се хвалила 2014. године и годинама после тога да је усвојила најлибералнији Закон о раду у Европи. Домете најбоље осећају запослени. Шта ће УГС “Независност” урадити како би се бројне одредбе Закона о раду измениле?
Сматрамо да треба донети нови Закон о раду, али да се не чека само да га Министарство напише, већ синдикат треба да предложи делове који су по нашем мишљењу кључни и приоритетни. Приоритет нам је колективно преговарање и Закон мора да га афирмише. Неопходно је боље уредити институт добијања проширеног дејства колективног уговора на секторском нивоу јер са садашњим решењем Унија послодаваца Србије не може ни за педесет година да испуни критеријум да покрива педесет одсто запослених у одређеној грани, групи, подгрупи или делатности. Тражићемо да права која су умањила зараду, а то су минули рад који је раније био за укупан стаж, а не као сада код последњег послодавца, буду враћена. То је људима смањило зараде и основ за пензију. Урађен је уступак послодавцима 2014. године да би им било јефтиније да отпусте радника. Веома нам је битна заштита синдикалних активиста. Кључно за нови Закон о раду јесте кога синдикат сме да организује? Тренутно запослене који формално имају радни однос, али зато читав корпус радника остаје ван синдикалног домашаја. Зато морамо створити законске услове за синдикално организовање свих радника у Србији, радили од куће, преко агенције, на одређено, повремено-привременим пословима, на рок од три, шест месеци и по другим основама.
Уређена синдикална сцена је основ боље заштите. Каква је она тренутно?
Јако је важно да се уреди синдикална сцена и према послодавцу и држави као још увек великом послодавцу. Несређеност синдикалне сцене, “жути синдикати” које оснива послодавац и који чланарину користе као да су привредна друштва су штетни и иду у корист државе и послодавца. У медијима се пласира слика индивидуализма, “сам себи можеш најбоље да помогнеш” и убија свака солидарност и удруживање, јер тако је лакше владати. Суштина синдиката је у солидарности, највећу заштиту члану могу да пруже синдикалне централе за чије оснивањее морају да постоје јасни услови, јер само тако члан се може не само квалитетно сервисирати већ и добити подршку других колегиница и колега организиваних у различитим секторима.
Од када је кренула криза са енергентима јасно је да ће све да поскупи и производи које производимо и купујемо. Као крајњи корисници свега ми ћемо то све платити и одразиће се на наш стандард. Радна места у индустрији компоненти као што су делови за аутомобиле су нестабилна јер су зависна од склапања у трећим земљама. Нажалост Србија је конкурисала јефтином радном снагом код страних инвеститора. Сећате се видео спота којим се Привредна комора рекламирала на СНН и поруке “дођите у Србију земљу квалитетне, а јефтине радне снаге”, што је било срамотно! Цео регион се тада такмичио ко ће јефтиније “продати” раднике. Последња истраживања показују да радници у Србији раде више него радници ЕУ за много мање новца. При том су то радници, чије су породице прошле санкције, хиперинфлацију, ратове, бомбардовање и све је то утицало на здравље људи који су кроз живот пролазили незаштићени. Онда су дошли страни инвеститори и све наше Владе од две хиљадите наовамо давале су велике субвениције за отварање радних места и финансирале послодавце и склапале уговоре којима нису штитиле раднике. Обавезале су послодавце да не могу исплатити мању зараду од минималне плус двадесет одсто. И то је била порука да овакаву зараду страни инвеститори треба да исплате, нажалост велики број њих тако и ради.
Учесник сте преговора о одређивању минималне зараде, шта запажате?
Доминантна структура наших послодаваца јесте да су то послодавци који су у процесу транзиције лако дошли до пара и обогатили се у кратком року, често и под сумњивим околностима. Ко наслеђује породични бизнис и развија га двадесет година, зна да ће у тих двадесет година имати и успоне и падове. Код нас послодавац углавном мисли да само мора да иде горе са профитом и да први потез приликом наиласка на препреке треба да буде отпуштање радника! Минимална зарада би требало да се уводи кад послодавац има проблем и ограничена је на шест месеци. Али постала је правило! Имали смо успешне фирме на листи од сто најбољих компанија у Србији које су биле на минималцу. Па како је то успешна компанија која исплаћује минималац?! Не заборавите да повећање минималне зараде увек прати захтев послодаваца за смањење неопорезивог дела, не само за минималну зараду, већ за све остале зараде и држава увек излази у сусрет оваквом захтеву. Жанка Ерић
Опасуљи се и организуј се!
Ове године нећемо шетати до Владе, јер је техничка и одлазећа. Пре двадесет година радили смо акцију опасуљивање и ове године планирамо акцију “Опасуљи се” пре свега у праву на достојанствену зараду и на безбедно радно место.
Порука
Моја основна порука је људи организујте се у синдикат, јер се колективном акцијом више може постићи, а индивидуалном само скреће пажња! Пандемију су боље поднели радници који су били синдикално организовани за разлику од радника на привремено-повременим пословима који су били прве жртве губитка посла.
Učitavanje komentara...