Небојша Ђурић из Ужица, успешан је параатлетичар, члан Параатлетског клуба „Пора“ из Ужица, који се ове године овенчао и олимпијском медаљом. Овај успешни спортиста, рођен је 1987.године, сматра да је важно да се особе са инвалидитетом максимално активирају, јер како каже, само разлика између њих и других људи је само у колицима.
Шта ти се десило те 2010.године?
- Радио сам у Грађевинској фирми “Путеви Ужице” и тог 23. новембра 2010. године доживео сам повреду на раду. Имао сам удес камионом. Закачио сам мост са тим кипер сандуком и тад сам изгубио свест. Након тога, кад сам дошао себи, кад су ме доктори пробудили, видео сам да су ноге једноставно стале, да сам добио тешку повреду кичме. Сад живот иде неким другим токовима. То су све биле питање тих дана и месеци и шта ће бити у наредном периоду, да ли икада могу стати на ноге. Био је то тежак период.
- Требало је једно три године сигурно да прихватим то стање које се десило. Видео сам да живот мора да иде даље, да неке ствари које су биле морају да се забораве. Онда сам упознао 2014.године Милоша Зарића. Он је тада био у европском првенству у Свонсију у паратлетици и освојио сребрну медаљу. Ја сам му понесен као сви други људи честитао на медаљи и пожелео да се видимо и попричамо. Питао сам га да ли могу да тренирам, јер сам дефинитивно решио да у свом животу радим нешто корисно и лепо. Милош је дошао недуго затим код мене кући, испричао ми каква је ситуација око спорта, да мора да се тренира, мора да се ради као и сви други спортови, и тако је све почело. Рекао ми је да морамо да верујемо у то шти радимо и да ћемо тако доћи до успеха.
Тада си упознао и свог тренера Николу Радовановића. Колико дуго сте радили заједно?
- Са Николом сам радио наредних девет година, провели смо то време заједно тренирајући, радећи. Хвала Богу успели смо да остваримо добре резултате. Имамо злато на Првенству Европе у бацању диска и светски рекорд оборен на том такмичењу и у кугли сребрну медаљу исто са тог првенства, па у Италији 2016. године две медаље у кугли и у копљу. Имамо треће место са Светског првенства. Учесник сам био Параолимпијских игара 2021. године, ту сам био пети, такође и у Рију. Онда сам крајем прошле године почео да радим са Милошем Зарићем, да тренирамо заједно. И ове године највеће успехе сам остварио тренирајући са њим. То је била тешка промена, када дуго радите са једним човеком толико година, имате тренинге, а онда почињете да радите са другим човеком. Све то има своје, како ће шта бити, како ће се одвијати тренинг, шта може да се уради. Тежак је то био период за мене, али сам решио по ко зна који пут да дам све од себе, да неке грешке које су ми се дешавале на претходним такмичењима, што због недостатка да кажем мало и среће. Некад глава не одради све како треба на такмичењу. Тако да ми је Милош доста помогао у томе, јер је то човек који не зна за пораз. Гледајући његову каријеру, то је момак, уз Драженка Митровића, један од наша два најбоља такмичара, које смо икада имали, и који су увек бацали више на такмичењу него на тренингу.
Ето, дочекао сам и ја тај тренутак да на недавно завшеним Параолимпијским играма сад у Паризу, бацим први пут више на такмичењу него на тренингу. То се испоставило на крају да је било довољно за сребрну медаљу. Да сам био на 11,50 до 11,70 као на тренингу, то не било довољно за медаљу. Успели смо у томе, ја сам тај свој спортски сан остварио. Дуго сам чекао, десет година, на прву олимпијску медаљу, тако да један велики део терета са душе спао, јер на претходна два учешћа на Параолимпијским играма нисам имао среће и успеха. Сад је ово вероватно враћено за све то што сам проживљавао и имао и те патње као и сви спортисти, кад нешто неће па онда крене. Тада човек мора буквално да победи сам себе по ко зна који пут и ето ја сам успео у томе. Мој тренер и ја смо заједно остварили наш сан и донели параолимпијску медаљу у наш град, коју Ужице није имало у овом спорту, тако да је још већа радост због тога. Пресрећан сам због овог успеха и наставићу да се бавим спортом.
Иако је на крају сребрна медаља са Параолимијских игара у Паризу, стигла у Ужице, пут није био лак. Медаљу си освојио, па си дисквалификован, па је ипак повучена дисквалификација. Како је све то изгледало?
-Било је баш тешко. Оног момента кад сам сазнао да сам освојио медаљу, био сам најсрећнији човек на свету. То је трајало до поноћи, када смо кад смо сазнали Милош и ја, одноасо када нас је позвао председник Параолимпијског комитета Србије, Зоран Мићовић и рекао информацију да смо дисквалификовани. Верујте у том тренутку цео свет се срушио у тој једној реченици, коју нам је рекао. Ја сам увек био исправан на свим такмичењима, моја опрема је увек била пролазна где год да сам био, пролазио сам увек коректно. Увек сам био фер и поштен такмичар и друг на терену. Нисам себи дозволио никад ситуацију да имам пропусте. Након пријаве и жалбе репрезентације Ирана све постаје другачије. Они су пресудили одмах без наше жалбе. Ми смо сутрадан одмах правили контра тужбу, по неких девет тачака, да вам објасне разлог због чега се то све издешавало. На крају крајева, ми и дан данас чекамо тај одговор, који нам вероватно неће ни доћи због чега смо ми заиста дисквалификовани. Највећу захвалност дугујем нашем Параолимпијском комитету, мом тренеру Милошу Зарићу, селектору Јовану Ђукићу, који су све своје напоре уложили да се та медаља врати тамо где припада, а то је нашој земљи. Верујте заслужили смо је, а да нисмо заслужили не би је узели на такмичењу. Ја сам дао све од себе и на крају сматрам да је Правда победила и да је била на нашој страни.
- Подршку имамо са разних страна. Од клуба, града, Параолимпијског комитета Србије, али најважнија је подршка породице. Ја имам срећу да је моја породица увек уз мене и заједно нижемо животне и спортске успехе.
Ти си неко ко је велики емотивац. Како преживљаваш све те тренутке, проблематичне тренутке, поразе, али победе?
- Најтеже је човеку да научи на својим грешкама, али то је уједно најбољи начин. Ви можете да видите где други греше, али када ви сами на себи видите где грешите, тек ту можете извући поруке. Ја јесам емотивац и није ми лако када губим. Ипак, увек са поштовањем према свим противницима пружим руку у знак тог другарства и ривалства које имамо већ годинама. Сад је било мало другачије, већина њих је честитала мени, сем Бугарина, кога не могу да победим годинама. Момак је добар стварно, свака му част. Трудићу се у наредном периоду да дам све од себе, ако будем могао да подигнем још више свој перформанс и да га коначно победим. Следеће године имамо вероватно то Светско првенство, највероватније у Индији, мада то још није ништа званично. Сада је период одмора, па ћемо почетком новембра да кренемо у нове радне победе.
- Имамо заиста све што нам је неопходно. Град нам је изашао у сусрет, али без потражње за тим, наши резултати не би били ни приближни као сада. Преко зиме имамо Халу у Крчагову, коју су нам прилагодили, да можемо да бацамо справе преко зиме. То нам много значи. Прошле године када смо први пут користили ту халу, ми смо бацили већ у мају светски рецорд у диску. Сад ћемо опет преко зиме и друге ствари радити, тако да нам много значе ти услови. Имамо добре услове, ко год има жељу да ради он ће наћи и парче ливаде, као што сам ја почињао пре десет година да бацам. Велика захвалност граду за све што чине за нас. Позвао бих све друге људе да се активирају, ако неко може професионално, ако неко може рекреативно, због себе да се људи покрену. Ја знам како је мени било док нисам ушао у свет спорта, много је тешко било, пре свега у глави. Кад човек своју главу победи, онда су сва друга врата отворена. Зато позивам све људе који имају било какав инвалдитет да се покрену, да изађу из куће, да живе нормално као сви други људи. Нама су само препрека у животу та колица. Верујте препрека у животу нема, ако човек у глави победи сам себе, победиће све друге животне препреке.
За успех дајемо 120 одсто себе
- Наш клуб и даље уводи нове нове људе у клуб, да да покушају исто да иду нашим стопама. Ја бих волео да буду још успешнији од нас. Верујте заиста није лако бавити се професионално спортом, то је тотално друга димензија од рекреативног спорта. Ту ако човек не да 120 одсто себе, мале су шансе за успех.
Пројекат „Снагом ума преко животних препрека“ суфинансира Министарство информисања и телекомуникација Републике Србије
Učitavanje komentara...