Она све може, јер је љубав према послу води од првог дана, више од деценије. Завршила је грађевинску школу, а каже да је случајно упловила у воде посластичарства. Када је Душица Ђорђевић из Ужица за први рођендан свом млађем сину правила и стрпљиво украшавала торту, блеснула је идеја да и са другима подели своје умеће и машту. И од тада, више није стала. Рад и само рад, непрекидно давање себе, извлачење последњих атома снаге уз неописиви напор. И све је било подношљиво, јер као да је крочила у рајски свет уметности. Љубав се претварала у страст која се непрекидно напајала непресушном енергијом коју само младост може да подари. Тако је и дан данас када је цела прича заокружена и када је Душица недавно у, додуше, изнајмљеном простору, отворила своју посластичарницу „Мастегио“ на Ракијском пијацу која као драгуљ зрачи у свом окружењу.
У почетку, кратко време, Душица је радила код куће, прво по једну торту месечно, а онда се број муштерија повећао. Регистровала је радњу, изнајмила простор у Пословном центру „Трг“ и наставила да ради углавном сама, убрзо са још једном, а онда са две колегинице. То је био рад од јутра до поноћи. И данас се, каже, деси да се споји 72 сата без спавања. Данас има пет запослених.
- Био је то веома напоран и трновит период, не тако бајковит како би сада неко стекао утисак. Нисам очекивала ништа спектакуларно, више сам била уплашена како ће се све одвијати, јер сам била нова на тржишту. Међутим, људи су препознали моју борбеност, сама сам кренула у све ово, све што имам од опреме све сам сама исфинансирала. И кад год помислим, сада имам све, увек се појави нешто што је потребно да набавим. Међутим, ја радим, зарадим и купим шта ми је неопходно. Значајна су улагања била и у опремање ове рање. Моја покретачка снага била је љубав према томе што радим и јако сам веровала у себе – прича тридесетчетворогодишња Душица, мајка два сина, Матеје и Стефана, један ће ускоро у средњу, други у седми разред основне школе. Њихова имена су у основи назива посластичарнице „Мастегио“.
-Деца су највише трпела, одрастали су уз торте и када сагледам протекли период, једини жал ми је што им нисам могла више да посветим времена. Колико год ме уверавају да прихватају то да радим по цео дан, знам да сам им недостајала, па и дан данас. А сваки посао успева једино ако сте му посвећени максимално. Код мене је било превише одрицања, нисам имала свој живот – наводи Душица и истиче да је имала безрезервну подршку својих родитеља. Није то била финансијска помоћ, али је мајка увек била спремна да јој помогне око деце, а отац у послу, јер је радио највећи део доставе што је непроцењив допринос за све што је постигла до сада.
Посластичарство је за Душицу као мода, јер захтева стално ангажовање, праћење трендова.
- Доста сарађујем са колегама из целе Србије, међусобно размењујемо информације и искуства и то ми веома значи. Мислим да Американци на нашим просторима донекле диктирају декорацију, ситни алат, калупчиће за моделирање, међутим, они не могу да утичу на наше укусе. Додуше, увек сам тежила да се приближим италијанским посластичарима и мислим да ћу то моћи сада када имам свој локал. Осим укуса који ми је на првом месту, велику пажњу посвећујем декорацији, фигурицама, пре свега, које и данас дан правим својим рукама. То је за мене уметност, а у томе су Италијани и Французи неприкосновени – каже Душица која нажалост, иако је жарко желела, никада није могла да оде на познати светски сајам посластичара у Римини, али, време за то тек долази. Са ужичким посластичарима сарађује коректно нарочито са онима који су већ годинама на тржишту и који су одавно препознатљиви, каже, веома поштује здраву конкуренцију. Многима је помогла када су били на почетку свог пута и како каже, срећна је због тога, Уз искуство и муштерије које је стекла, Душици је важно да ниво у који је закорачила стабилизује.
- Свих протеклих година радила сам само по поруџбини, а сада у локалу имамо дневну продају, трудимо се да идемо у корак са трендовима, да презентујемо нове колаче. Пуно ми је срце због локала, а опет сам у новој ситуацији и требаће нам најмање месец дана да се уходамо. Зато је веома битно што имам изузетно добар колектив и што функционишемо као тим – истиче Душица и додаје:
-Веома ми је важно да сам успела да стигнем до нивоа на којем сам сада негујући квалитет и дајући се максимално послу, који је, буквално, постао мој живот.
-За поверење муштерија пресудан је квалитет производа, а то је у овом послу квалитетна, аутентична сировина, без замена. Од тога нећу одустати док год будем радила. У овај посао сам ушла не због новца и да се обогатим, већ из љубави и људи су то препознали. Истина је да ме у почетку највише занимала декорација, али да бих продала торту, она мора бити и квалитетна и укусна, а не само да лепо изгледа- истиче Душица.
Душица уз све обавезе које носи на својим плећима, изнађе по трунчицу времена и за свој хоби, а то је, опет љубав, али према моторима.
-Човек, ипак, мора наћи себи неки издувни вентил. Посао стварно изузетно волим и да није тако, одмах бих га напустила, а мотори су скривена љубав, која тиња у мени. Прошле године је дошао моменат када сам се изборила за ову своју љубав и купила сам мотор. Сада једва чекам сунце да поново мало уживам – каже Душица.
Učitavanje komentara...