Празнична радост на српски начин у земљи фјордова

Желеле смо да нашим другарима приближимо српску културу и обичаје, о којима нису знали ништа, јер тако постајемо ближи и рушимо међусобне баријере. Наравно, није било лако прославити Божић толико далеко од наших породица. Али уз све наше пријатеље и професоре, који су апсолутно испратили сваки обичај, овде смо се осећале као код куће, истичу наше саговорнице.

Студенткиње скандинавистике Тамара Видић из Ужица и Јана Продановић из Пожеге од прошле године су на стручном усавршавању у норвешком Рингсакеру. За “Вести” преносе своја искуства о школовању, начину животу али и о прослави празника уз наше обичаје у овој скандинавској земљи. У Норвешкој су од лета 2020.године и планирају да буду до краја маја ове године. Школа им је почела половином августа али због пандемије коронавируса дошле су 10 дана раније због обавезног карантина. Пре повратка у Србију намеравају још да пропутују и упознају земљу фјордова.

Како сте прославиле божићне празнике у интернату?

Тамара: Прво смо у школи, пре одласка на божићни распуст, сви заједно прославили 25. децембра њихов Божић у Норвешкој. Када смо виделе колико су наши другари били узбуђени током прославе, колико воле божићну традицију и како су се трудили да нас што више науче њиховим обичајима, онда смо одлучиле да им покажемо како ми славимо и да продужимо то божићно расположење и на јануар. Божићни распуст се званично завршио 7. јануара, па смо се нас две договориле да им божићна вечера буде леп дочек. Цео тај дан биле смо “свечано” обучене, а научиле смо и Норвежане да се на Божић поздрављамо са ‘’Христос се роди - Ваистину се роди’’. То су нам говорили сваки пут кад се сретнемо што нам је било баш забавно. Бадњак смо дан раније унеле у школу, али с обзиром на хладноћу у Норвешкој (која је -20), није имао лишће, па смо црвеним кончићем спајале лишће с гранама да би бадњак изгледао што богатије. Дуго времена смо провеле украшавајући салу како би сваки детаљ био на свом месту. Наравно направиле смо и плејлисту тако да смо током вечере слушали музику из филма Зона Замфирова, Здравка Чолића, Горана Бреговића, Дејана Петровића и неизоставно Југословенку од Лепе Брене. Пре вечере одржале смо и мали говор шта за нас представља бадњак, шта све могу пронаћи у чесници и које има значење. Мени је било најзанимљивије да гледам изразе лица мојих другара када су по први пут пробали пасуљ, баклаве и чесницу и да анализирам да ли им се свидело или не. На нашу радост, сви су били одушевљени храном. После вечере заједно смо отишли напоље и свако је добио део бадњака који је бацао у ватру, па смо се смејали ко ли ће то добити највише варница, ко ли ће то имати највише парица. Највише варница је убедљиво имала Маргарете, наша професорка интернационалног конфликта која је била посебно срећна због тога. Вече смо завршили уз гледање филма ‘’Шешир професора Косте Вујића’’ и шољу топлог чаја.

Да ли сте имале претходно искуства у припреми хране за Божић?

Јана: Никада раније нисмо самостално спремале божићну трпезу, тако да је ово био изазован и узбудљив задатак за нас. Спремиле смо шест чесница, по једну за сваки интернат у школи, као и 150 баклава. Било је мало компликовано припремити све то с обзиром да нисмо имале приступ намирницама које бисмо иначе користиле у Србији, али је прошло сјајно. Поред куварица и професора у школи, у помоћ су наравно притекле и наше маме које су преко видео позива делиле своје рецепте и испратиле читаву припрему.

Да ли вам недостаје Србија и шта сте кроз наше обичаје и културу желеле да покажете својим колегама?

Тамара: Желеле смо да нашим другарима приближимо српску културу и обичаје, о којима нису знали ништа, тако да разумевањем културе и обичаја једни другима постајемо ближи и рушимо међусобне баријере. Наравно, није било лако прославити Божић толико далеко од наших породица. Али уз све наше пријатеље и професоре, који су апсолутно испратили сваки обичај о којем смо причале, овде у школи смо се осећале као код куће.

Јана: Недостаје нам Србија, пре свега породица и пријатељи, као што је рекла Тамара. Ми се свакодневно трудимо да што боље представљамо нашу земљу, јер сви знамо да она није увек баш најбоље представљена у страним медијима. Мислим да обављамо добар посао, јер наши другари увек радо слушају о нашој култури, историји и обичајима и јако су им интересантни.

Који су њихови коментари и шта им се највише допало?

Јана: Рекла бих да је на све најјачи утисак оставила чесница. Свима је интересантна традиција везана за њу као и како они то кажу, “предвиђање године” кроз ствари које се у њој налазе. Објасниле смо и традицију везану за паљење Бадњака, а у позадини су се чули усклици сваки пут када би заварничило. Тамара: Такође, им је било апсолутно непојмљиво да ми за Божић не добијамо гомилу поклона као они, већ да их добијамо за Нову годину.

У поређењу са студирањем у Србији које су разлике и шта бисте издвојиле?

Тамара: У Србији је, нажалост, доста стресније студирати. И овде имамо план рада и све теме које треба да одрадимо током године, али је већина предавања заснована на оном што нас занима. На почетку школске године имали смо разговоре са професорима, један на један, што је мени било апсолутно фасцинантно, где смо причали о томе шта нас занима, који су нам хобији, о чему бисмо волели да учимо...Професори се више прилагођавају студентима и већином учење је на неким практичним примерима. Пуно времена проводимо и у природи и константно се истиче важност да једноставно човек мора да паузира, да оде у шуму и на тај начин буде у константној конекцији с природом.

Јана: Оно што је највећа разлика јесте да нема притиска као код наших школа. Поред уобичајених предмета имамо и оне који су за опуштање. Па тако као изборне предмете можемо изабрати шетњу и планинарење, јогу, друштвене игре, шивење, разговор о актуелним догађајима у свету и многе друге. Професори су јако ангажовани и укључени у животе ученика. Константно истичу важност нашег учешћа у стварању плана и програма предавања. Нема никаквог наметања материјала, већ их занима шта је то што нас интересује и шта бисмо ми желели да учимо. Поред школских лекција, сваког јутра на састанцима пре предавања нам причају и о важним животним лекцијама. На њих гледамо као на пријатеље, не персирамо им, што је заправо нормално у целој Скандинавији. Отворени су за сваку врсту предлога, идеја и разговора.

Колико су страни студенти заинтересовани за српски језик и све што је везано за Србију и како сте се организовале?

Јана: Нас две смо покренуле курс српског језика који похађа 10 људи. Сваке среде имамо једночасовно предавање где их учимо о Србији и српском језику. До сада су имали прилику да науче азбуку и абецеду, начине на које се могу представити као и неке уобичајене изразе и фразе. Било је јако интересантно видети њихове покушаје у изговарању ч, ћ, џ и ђ, као и наше покушаје у објашњавању. Фасцинирани су нашом азбуком, а неки је и називају “фенси словима”. Предавања су опуштена тако да нема неке претеране претходне припреме, већ је све спонтано. Када започнемо неку тему, они имају питања, а понекад и они предлажу о чему би желели да знају нешто више. Српског језика се не држе само тог дана у учионици, поздрављају нас, понеко запева, али и опсује. Веома је леп осећај видети да их наша култура и језик заиста искрено занимају.

Да ли бисте још нешто издвојиле за ваш боравак, шта вам се највише допада, какви су вам даљи планови?

Тамара: На мене су најјачи утисак оставили дефинитвно људи и једноставно не могу да замислим да, од средине маја, нећу проводити сваки тренутак заједно с њима. Мислим да је и то најлепше када студирате у иностранству - пријатељства која склопите. Што се тиче даљих планова, жељно нас ишчекују испити у Србији, али већ увелико планирамо да наставимо наше мастер студије у Норвешкој. Ова година нам је отворила многа врата и многе могућности и врло смо захвалне што смо баш током глобалне пандемије успеле да студирамо у иностранству и стекнемо богата искуства упркос лудилу које се дешава у свету.

Јана: Најлепше су пријатељства која смо стекли за тако кратко време. Они су заиста учинили све да се осећамо пријатно, као код своје куће. Научиле смо важност поштовања и очувања природе. Норвешка је очаравајућа земља. За сада, враћамо се кући својим породицама и пријатељима и наравно - испитима. Чека нас период у коме треба да надокнадимо све што смо на факултету пропустиле.

Поштовање природе

Норвешка ме је научила је како ми у Србији, треба више да ценимо нашу природу и да радимо све што је у нашој моћи да је одржимо онаквом каква јесте. Норвежани имају ту урођену љубав за природу, која је мене апсолутно фасцинирала, с каквим поштовањем се они опходе према сваком дрвету и сваком извору, истакла је Тамара.

Као изборне предмете можемо изабрати шетњу и планинарење, јогу, друштвене игре, шивење, разговор о актуелним догађајима у свету и многе друге. Професори су јако ангажовани и укључени у животе ученика, објаснила је Јана.