-Ужички крај је у прошлости био познат на ширим просторима Балкана по производњи квалитетног сукна, захваљујући квалитетној вуненој сировини – подсећа етнолог, музејски саветник Снежана Томић чија књига ,,Текстилне сировине Златибора“ у издању Музеја на отвореном ,,Старо село“ Сирогојно представља својеврсно путовање кроз време и историју нашег краја, а предмети које стварају вредне женске руке сведочанства о начину живота наших предака
Прерада текстилних сировина и њихова употреба у прошлости, у домаћинствима у златиборским селима, али и у другим подручјима, највећим делом су били женски послови у оквиру домаће радиности. То потврђује процес рада који је у потпуности био заокружен, од добијања сировине, преко њене прераде, до израде многобројних полупроизвода и производа различите намене. Привређивање ове врсте зависило је од чинилаца природног и друштвеног карактера. Текстилне сировине које су највише произвођене на Златиборској висоравни од средине 19. века биле су вуна и влакна конопље од којих су прављени сви текстилни производи за потребе многочлане задружне породице, које у највећој мери чине одевни предмети и текстилно покућство. У њиховој производњи потенцијали Златибора, као и природни услови, били су велики. Простори на којима су узгајане овце обухватали су простране пашњаке и сувате. За производњу конопље били су неопходни дубоке оранице (конопљишта), добро уситњене и нађубрене, и водени токови или мањи водени резервоари. За потребе ваљања сукна, по чијој је производњи златиборски крај био веома познат, коришћени су потенцијали брзих планинских река на којима су грађене ваљарице. Начин производње текстилних сировина није се вековима мењао. Био је екстензиван, примарно усмерен на сопствене потребе, неуједначеног квалитета који је зависио од непосредних извршилаца послова у процесу производње. Укупна продукција, међутим, имала је размере индустријске гране.
Поред тога што је у златиборском крају, уз овчарство, гајење коза било веома развијено, прерада козје длаке, козине није била уобичајена у домаћој радиности, већ су то обављале занатлије – мутавџије, које су још називали козопредима. Шишање коза је обављано у домаћинствима, а козју длаку су продавали сеоским и градским занатлијама. О присутности мутавџијског заната у ужичком крају, сведоче и подаци са надгробних споменика са натписима о мајсторима овог заната. Подаци се односе на град Ужице, затим на села златиборског, ариљског и моравичког краја. Козја длака – кострет, састоји се од дугих грубих влакана и кратких која су еластична и чврста. Њене особине које чине отпорност на влагу и задржавање топлоте условиле су израду производа највише коришћених као заштита од спољашњих утицаја околине. Потреба Златибораца за производима од козине (покровци за коње и волове, зобнице, бисаге, вреће, колани) била је изражена због развијене услужне делатности преноса добара – кириџилука, а потом и рабаџијања – транспорта робе воловским колима. Од сировина животињског порекла у прошлости вуна је највише коришћена, а користи се и данас. Финоћа или дебљина влакана је једна од најважнијих особина вуне, јер од ње у знатној мери зависи њена могућност прераде. Под финоћом се подразумева просечна дебљина вунских влакана која знатно варира, што зависи од расе и соја оваца. Ужички крај је у прошлости био познат на ширим просторима Балкана по производњи квалитетног сукна, захваљујући квалитетној вуненој сировини. Овца гајена у овим крајевима припада такозваној домаћој праменки, познатој као ужичка овца „реуља“ и „каба“. Каба се одликује мекшим и краћим влакном, и коришћена је у производњи финијих тканина. Вунена пређа се користила за ткање у две или четири нити – сукно (за израду зубуна, прслука, копорана, јакни, панталона и других одевних производа), и платно (за сукње, пеленгире, кабанице). Од вунене пређе (чија је основа и потка вуна или у комбинацији са конопљом или памуком) ткано је текстилно покућство – губери, ћилими, ирами, ћебад, сеџаде, шаларе, јастуци. Такође, од вунене пређе ткани су одевни предмети – прегаче (кецеље) и појасеви, затим се користила за плетење чарапа, приглавака, назувица, рукавица, шубара, те прслука, џемпера, шалова и капа у новије време. Вуненом пређом украшавани су и поједини делови одеће.
Називи многих справа за прераду текстилних влакана као и текстилних сировина и текстилних производа, пореклом су из персијског и арапског језика који се преко турског језика преносе и користе и у садашњем времену, док су неки заборављени самим тим што је изобичајена њихова употреба. Навешћемо поједине примере: ћетен је арапска реч која означава лан (те се за ланено платно користи назив ћетеново платно); тарак је турска реч и означава чешаљ; чекрклија, турска реч – преслица са чекрком (справом за сукање предива), чунак, персијска реч која означава справу у којој је цев намотана пређом, потком и пробацује се кроз нити основе. Када је реч о називима текстилног покућства има више примера: реч ћилим је персијског порекла и означава простирач изаткан од вуне; сеџада је арапска реч и означава простирач на којем муслимани клањају намаз, док је назив ирам (ихрам) такође из арапског језика и означава тању тканину од вуне, памука, лана или конопље. Мутавџијски занат обухвата израду производа од козине (кострети), козје длаке. Назив је изведен из персијске речи мутап која означава покровац од кострети и тафен прести. У нашем народу добила је облик мутавџи-мутавџија. Називи многих алатки за прераду козје длаке такође су турског или персијског порекла. Овај занат, као и поткивачки и самарџијски, био је у пуном развоју у време кириџијског саобраћаја. Мутавџијски производи били су неопходни део опреме каравана и продавали су се по целој Србији. Године 1888. у Србији је било 210 мутавџија.
У традиционалној подели послова у златиборским породицама, где је задружни тип опстао и у првој половини 20. века, производња и прерада текстилних сировина, и њихова употреба у изради полупроизвода од којих се прави одећа и производа широке употребе, као и вештине украшавања тканина, припадали су женама. Производњом конопље бавиле су се једино жене – од њеног засејавања, преко сушења, одвајања влакана, израде нити и ткања. Исто то може се рећи и за производњу вуне, главног сировинског продукта Златибора за израду тканина. Цео процес, од шишања оваца, класирања по квалитету, стварања нити пређом, бојења, до ткања или плетења, заснивао се на женској радној снази. Ова знања су учена и преношена са генерације на генерацију. Женска деца су од малена учена да плету и да преду.
Захваљујући сачуваном богатству народног стваралаштва, традиције вештина обраде природних сировина и њихове употребе реализована су два важна пројекта, као позитивни примери доброг рада. Први је најбоље организована Драгачевска задруга жена у Доњем Дубцу. Задруга је понела име по њеном творцу Рајки Боројевић, ентузијасти и просветитељки жена драгачевских села која их је покренула и усмерила на очување, неговање и производњу ручно тканих предмета. Други је по узору на овај пројекат – погон домаће радиности „Златиборка“ у Сирогојну заснован на ручном плетењу одевних предмета, остварен захваљујући креаторки Добрили Васиљевић Смиљанић. Рад ангажованих жена се одвијао у кућној радиности, а организован је по принципу кооперације у оквиру земљорадничких задруга, а потом, су склапани уговори о удруживању са радним организацијама. Кроз модну продукцију Сирогојно стил дато је веома запажено обележје у југословенскј модној сцени моделима високе уметничке вредности. Настојање Добриле Смиљанић Васиљевић да кроз своје креације прикаже особености нашег поднебља и традицију чије је мотиве проналазила у орнаментима народног стваралаштва, и да тим путем повеже традиционално и савремено стваралаштво, било је успешно. Она је створила специфичан визуелни идентитет на домаћем и светском тржишту у периоду од шездесетих до деведсетих година 20. века. Ови примери указују на значај и могућности ангажовања жена у привредном развоју. Тиме су остварене већа улога жене у породичним оквирима и њена тржишна активност, уз очување аутохтоног културног наслеђа. Ревитализација домаће радиности у другој половини 20. века била је важан фактор за развој не само појединаца већ и локалне, а и шире друштвене заједнице.
Све до седамдесетих година 20. века ткање је било веома развијено у златиборским селима. Свако домаћинство имало је најмање један разбој за ткање. Ткало се када се заврше пољски радови и остали свакодневни послови. У домаћинству где је било женске деце ткало се много више, јер чим се роди женско дете, поготово ако је домаћинство било богатије, израђује се девојачка спрема, мираз и дарови које девојка приликом удаје односи у свој нови дом. Поред простих била су заступљена сложена ткања где се појављују додатни елементи од којих се формирају шаре. У такве спадају ткање на даску, ткање на нитиће и ткање на прсте. Квалитет ћилима, начин израде и ликовни израз дали су му трајне вредности и посебно место међу текстилним производима уопште. То је тканина која се израђује од вуне или мешовитих влакана (вуна и конопља), ткана у два нита техникама преткивања и у комбинацији са техником клечање (балук, балучење), састављени од две поле. Орнаменти су разноврсни, од најједноставнијих геометријских пруга у различитим бојама преко флоралних и зооморфних мотива. Улога ћилима била је видна у свакодневном животу и проткана кроз све обичаје животног циклуса, од рођења до смрти. Сеџаде које се израђују у златиборским селима су вунене и са основом од конопље а потком од вуне. Рађене су у ткачкој техници чворовања. Основно поље сеџаде на којој се развија орнаментика најчешће је црвене или црне боје. Украшене су флоралним и зооморфним орнаментима у великом спектру боја. Најчешћи мотиви су руже и цветне гране, распоређени по рубовима или у централном делу сеџаде.
У скандинавским земљама плетење такође представља дугу и значајну традицију у изради одевних предмета. Један од начина заштите традиционалних умећа представљају радионице и едукативни програми намењени младима. Овим путем, истиче се њихова вредност, а знање се преноси на млађе генерације. Чини нам се да је живот старих заната, плетења, хеклања, везења, кроз израду сувенира и предмета за употребу у данашњици присутнији у градовима кроз радиониоце него у селима.
Поред живих занатских пракси које су се у руралном подручју много дуже задржале и опстале због реалне потребе за њима и њиховим производима, у градским срединама поједине занатске вештине се уче кроз радионице и курсеве. Тако се, незапослене жене после завршених курсева ткања, плетења, хеклања и др, баве израдом текстилних производа за продају (употребни производи и сувенири).
Прерада текстилних сировина, добијање текстилне нити и текстилних производа засновани су на традиционалним знањима, вештинама и умећима која представљају важан елемент наслеђа и културног идентитета заједница. Реч је о знањима која се вековима практикују и преносе са генерације на генерацију. Она настају из потребе свакодневног живота. Приликом примене, ова знања се стално проверавају, дорађују и прилагођавају. Управо то говори о колективном стваралаштву одређене заједнице и њеном идентитетском значају како за заједницу, тако и за поједнице у оквиру заједнице.
Učitavanje komentara...