Ужичанка Сашка Стаматовић уместо да у учионици децу учи шпански у малој породичној радионици исписује и осликава лизалице и повремено их продаје на улици. Све је почело пре три године када је једина подржала иницијативу свог садашњег супруга Дарка да праве лизалице. Сашка каже да је та “сулуда” идеја захтевала прављење калупа јер на тржишту није било онаквих какве су желели за лизалице. Тек касније почели су са набавкама преко интернет продавница, али све то било је тешко финансирати. Мукотрпан рад и напор били су потребни да се стекне неки новац за обезбеђивање калупа за почетак прављења лизалица, почиње своју причу Сашка.
-Мој задатак је “најлакши” јер имам слободу да маштам и осмишљам мотиве којима ћу украсити лизалице. Слободно могу рећи да сам овај посао заволела. Радећи развијам креативност и занимам се, будући да све то посматрам као хоби. Никада нисам мислила да ћу се овим бавити јер сам себе замишљала са децом у учионици. Тренутно ово радим и уживам у томе а да ли ће ми се остварити жеља за посао за који сам се школовала то не знам- објашњава наша саговорница.
Мотиви које Сашка осликава су првенствено дечји ликови из цртаних филмова, љубавни смајлији и други мотиви, натписи за које смишља фонт слова, садржај порука...
-Највише волим да радим чоколадне, ‘'поп-цаке'’ лизалице. Оне се ваљају у топлу чоколаду а затим се декоришу. У зависности да ли цртам фигурице или украшавам ‘'поп-цаке'’ лизалице дневно у просеку могу да урадим од 300 до 1000 лизалица-.
У изради бомбона не учествује јер то ради њен супруг и уз осмех каже да је она задужена за креативнији део посла. У продаји им помаже Даркова мајка а њени родитељи чувају малог Јанка, њиховог сина.
Када су почели Дарко је сматрао за велику предност то што ће сами себи одређивати радно време. Међутим, испоставило се да је за предузетништво најбитнија добра организација и да их један слободан дан у неповољан тренутак може скупо коштати. Да би посао функционисао и да би муштерије биле задовољне потребно је радити константно, а некада и више од осам сати дневно. Дешавало се да спојимо и по седам дана непрекидног рада, који подразумева и дан и ноћ, како бисмо стигли да завршимо поједине поруџбине. Проблем је што за сада радимо само Дарко и ја. У почетку је мислила да неће бити одзива, а сада пуно млађих људи и деце се интересује за њихове производе. Поред уличне продаје позивају их и за дечје рођендане ради украшавања сала слатком декорацијом, а раде и интернет продају на страници slatkisologija.com и на instagramу и фејсбуку.
-Поруџбине примамо из целе Србије, али и из Републике Српске, Црне Горе а у преговорима смо и са заинтересованима из Хрватске. Велико нам је задовољство што ширимо нашу продају и преносимо укус наших лизалица и ван граница земље-.
Сашка каже да купце највише занима од чега су лизалице, на шта им она одговара да оне не садрже адитиве и да се праве искључиво од воде, шећера и глукозног сирупа. Све је јестиво, почев од фигурица, мотива као и боја на лизалицама. Често питају и за натписе и чак нам и препоруче шта бисмо могли да напишемо или који цртани лик да уведемо у асортиман. Наши купци нам тако помажу у креацији нових лизалица.
У Ужицу имају своју тезгу код хотела “Златибор”, а робу шаљу и другим тезгама у Београду (за новогодишње празнике), а имали су и поруџбине из већих тржних центара (Ушће, Делта Цитy)... Цена већих лизалица и лизалица са ликом је 80 динара, а мање лоптасте и чоколадне су 50 динара у Ужицу. У Београду и на Златибору се продају доста скупље, али се они прилагођавају ужичком тржишту и куповној моћи суграђана.
У плану им је да прошире посао и да запосле раднике али то тек када се за то створе могућности. Речено им је да преко Националне службе за запошљавање постоји подршка за младе који желе да започну свој посао, покушали су и нису успели да добију средства. -Од самог старта радимо сами, успехе које смо остварили дугујемо само себи и на то смо поносни. Било је тешко и Дарко је радио данима и ноћима да би нешто створио, највећи део зарађеног новца улагао би у посао, куповину калупа, материјала, израду радионице, али као и у сваком послу почетак је најтежи и плодови рада видљиви су тек мало касније. Ми их већ сада полако убирамо- поносно каже Сашка.
На крају, закључује да и у послу као и у животу треба следити своје срце и увек бити сигуран да је управо оно што радите једино право и исправно. Треба бити истрајан, вредан и треба веровати. А резултат неће изостати.
Поручила бих женама да преузму иницијативу, да понекад скрену са свог унапред зацртаног пута јер никад се не зна куда вас пут може одвести. Најбитније је уживати у ономе што радите. Данас жене имају већу слободу и могућност да бирају и не треба да се стиде посла за који мисле да може да им обезбеди егзистенцију. У почетку било ме је срамота да станем на улицу и да продајем лизалице и бомбоне, а кући имам факултетску диплому. Али човек се навикне на све околности, заволела сам овај посао и желела бих да у њему успемо, да уместо ове мале тезгице коју данас овде видите једног дана буде велика слатка кућица препуна свих врста посластица. Већ сам радила у приватној школи страних језика, а повремено и у државној школи у Севојну. Свакако волела бих и да предајем и дружим се са децом, првенствено јер мислим да сам у томе добра, али видећемо како се ствари буду одвијале у будућности.
Učitavanje komentara...