На Сретење 2. фебруара 1835. године, по новом календару 15. фебруара, на Кнежевим ливадама у Крагујевцу уз присуство две и по хиљаде учесника и много знатижељног света, свечано је донесен Устав, после чега је кнез понет од масе на рукама. У народу је овај устав добро примљен. "Новине сербске" писале су да је кнез потписао „срећу Србије“
Сам термин устав значи: установљење, успостављање, одређивање. Назив потиче од латинске речи цонститутион-утемељење, постава, састав, одредба,уређење, устав. Под уставом се подразумева највиши општи правни акт и најважнији политички документ једне државе којим се, на прави начин, уређују основни друштвени односи у тој земљи. Борба за савремени устав, као потпун, целовит и писани документ, добила је широке размере у првим деценијама XИX века. Та борба била је израз тежње у друштву да се сузбије и збаци апсолутистичка власт, да се ограничи власт монарха, да се укину феудалне и све друге привилегије, а за успостављање једнакости пред законом и уопште. За многе народе то је била истовремено и борба за ослобођење од туђинске власти, за националну еманципацију и сопствену државност и сувереност. Такав случај био је са српским народом у XИX веку. Процес ослобађања од османске власти и обнављања државности био је сложен и дуготрајан, а окончан је 1878. године када је на Берлинском конгресу Кнежевина Србија призната за независну самосталну државу. Један од значајних момената на том путу био је Сретењски устав.
У још увек вазалну кнежевину Србију после завршеног школовања и рада на издавању „Новина сербских“ 1821. године, из Беча у Србију долази, за то време вома школован и предузимљив човек, Димитрије Давидовић. Када је обишао „вилајет“ вратио се у Крагујевац и постао први секретар кнеза Милоша Обреновића, што је био најутицајнији положај у тадашњој Србији. Првих секретарских година Давидовић обавља разноврсне послове.
Како је време пролазило, кнез му је поверавао и послове спољне политике. Кнез Милош је желео да Србија добије аутономију од Турске коју до тада није имала. По угледу на Влашку, залагао се да и Србија добије „Хатишериф“ и тако прошири своју независност. На том послу велику улогу је имао и Димитрије Давидовић. Његов предлог био је да Србија, после много година, има право употребе националне заставе. Давидовићево „мненије“ Милош је са одушевљењем прихватио. Кнез га је одредио да буде депутат у Цариграду и од султана „моли“ Хатишериф. Ту дипломатску мисију успешно је обавио 1833. године. Руски представници у Цариграду одавали су признање Давидовићу да ревносно брани кнежева права. Србија је добила аутономију! Борба за потпуну самосталност се наставља, требало је израдити устав.
Димитрије Давидовић је саставио устав са комисијом која му је одређена 1835. године, а исте године је и обнародован у Крагујевцу.
На Сретење 2. фебруара 1835. године, по новом календару 15. фебруара, на Кнежевим ливадама у Крагујевцу уз присуство две и по хиљаде учесника и много знатижељног света, свечано је донесен Устав, после чега је кнез понет од масе на рукама. Сутрадан, Устав је прочитан и објављен на свечан начин, уз заставе и свечану музику, кнежеву коњичку и пешачку гарду и уз присуство државног врха и посланика, а увече је приређен ватромет и одржана позоришна представа. Јоаким Вујић је свој позоришни комад „Фернандо и Јарика“ према делу Карла Екартсхаузена приказао у пренамењеном простору крагујевачке „Типографије“. Оригинални примерак устава повезао је и укоричио Глигорије Возаревић (1790—1848), први књиговезац, књижар и библиотекар у Кнежевини Србији, а од 1901. године чува се у Архиву Србије. Устав је штампан у Књажевској државној типографији у Крагујевцу у 10.000 примерака, подељен је депутатима посланицима Сретењске скупштине и послат по примерак свим установама.
Уставом је извршена подела власти на законодавну, извршну и судску, што се и данас сматра стандардом демократије и уставности.
Права и слободе грађана прокламована Сретењским уставом су: неприкосновеност личности, право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања.
Устав је био подељен на 11 глава и 142. члана и њиме је Србија дефинисана као независна кнежевина, подељена на округе, срезове и општине.
Сретењски устав, упркос околности да је суспендован убрзо по доношењу, остварио је значајан утицај на развој политичких идеја и институција. Конципиран као модеран уставни документ, упркос својим недостацима, наговестио је борбу за установљавање начела уставности и законитости, парламентарног система власти, политичких слобода и права. То су оне вредности владавине права и изазови с којима се сусрећемо и у савременој уставној пракси.
У народу је овај устав добро примљен. „Новине сербске“ писале су да је кнез потписао „срећу Србије“. Међутим, овај либералан устав убрзо је изазвао протесте у Русији и у Турској царевини које нису имале свој устав. Највеће европске империје: Русија, Турска, Аустрија, Пруска, као и друге мање земље у то доба нису имале своје уставе. У Аустријском царству убрзо је завладао страх да и њени подабици не затрже устав по угледу на суседе. Реакције је изазвала и застава која је имала исте боје као и Француска. Руски посланик у Цариграду Бутењев изјавио је да је „Србија у бездан пропала због француско-швајцарске конституције“, а члан Порте за инострана дела назвао га је „ заразителном конституцијом“. Аустријски посланик на Порти га у једном писму кнезу Метерниху означава као једну од највећих заблуда овог века. Међутим, став бечких дворских кругова о овом уставу најбоље је илустровао текст објављен, 20. септембра 1835. године у аугзбуршким „Општим новинама“ (Аллгемаине Зеитунг) где се наводи „ ... за Србију нису слободоумне уредбе, попут оних у француском уставу, већ је само требало обезбедити личност, имање и част... и то што је кнезу ограничено право вета за поједине законе, те да му је требало бити дозвољено да може да одбије који год хоће закон и да по свом нахођењу уклања државне чиновнике“. Све три ове силе сложиле су се да је устав републикански и револуционарни и против њиховог феудалног поретка.
Под притиском Турске, Русије и Аустрије кнез је нерадо суспендовао устав, првенствено бранећи право Србије да се самостално уставно организује, иако њему као владару није био по вољи.
Критике и притисци на Србију отпочели су истог тренутка од доношења устава. Мрђутим, кнез Милош се није много супростављао страним притисцима, који су му ишли на руку. Уз изговоре да се мора удовољити страним силама, Милош је у кратком року разрешио све министре. Први су смењени, Милета Радојковић и Димитрије Давидовић 16. марта 1835. године, а до краја месеца и сви остали, чиме је први слободарски устав неславно завршио и стављен је ван снаге. Давидовић је касније тврдио да је „чедо“, мислећи на устав, уморено још док је било у колевци. Сретењски устав био је на снази две седмице, односно до почетка марта, када је привремено, а 11. априла 1835. године и коначно укинут. Имајући у виду да је устав највиши правни акт једне државе, а да је Србија тада била вазална кнежевина Османског царства, Порта се противила његовом доношењу, Аустрија је такође, била против устава јер га ни сама није имала. Русија је доношење устава прокоментарисала као „ француски расад у турској шуми“ . Под иностраним притиском кнез Милош је, не жалећи, укинуо устав.
Да се не би замерио великим силама, кнез је читав терет свалио на свог секретара, кога је до краја године, ослободио свих дужности и послао у пензију.
Не само да је Давидовић изгубио службу, већ је био приморан да напусти престоницу Србије и нађе ново пребивалиште за себе и своју породицу. Желео је да иде у Београд, али није добио одобрење кнеза Милоша. Одабрао је Смедерево, како је касније сам изјавио, „ ради лепоте предела и својих здравствених разлога“. Уз новчану помоћ кнеза купио је имање и кућу.
Давидовић је био и један од оснивача српског новинарства, а његов рад имао је знатан утицај на развој српске културе у првој половини XИX века. Убраја се у идејне зачетнике уставобранитељског покрета, односно у умерене опозиционаре владавини кнеза Милоша. Сматра се и да је имао утицаја на промену усмерења спољне политике кнеза Милоша ка западноевропским силама. Прожет идејама Француске револуције које су Наполеонови ратови ширили Европом и мотивисан искреним патриотизмом, Димитрије Давидовић је сав свој рад посветио политичком и културном напретку младе српске државе.
Фото: Wикипедиа
Učitavanje komentara...