-Технолошке промене бришу територијалне међе медија и њихове публике. Грађанин који је медијски и информационо писмен може да буде корисник од вашег локалног, до највећих светских медија. Локалпатриотизам ту не помаже. Треба тражити нишу у којој локални медиј представља потребу за своју очекивану публику – каже за “Вести” професор Теорије комуникација, медија и друштва Одсека за новинарство ФПН Мирољуб Радојковић
Традиционални медији нестају и прелазе на wеб. Ипак, књига је опстала упркос електронској форми, или је по вама овај процес када је штампа у питању неупитан с обзиром на нарасле трошкове и пресудно, читалачку публику која одавно живи у дигиталном свету?
Традиционални медији још увек не нестају. Они су у процесу конвергенције са интернет платформама. На тај начин имамо новине плус њихов сајт, радио плус његов сајт или емитовање путем стриминга и то исто важи за телевизију. Прве на удару су класичне новине на хартији. Разлог за њихово коначно нестајање је двојак. Са једна стране, читалачку публику чини само најстарија генерација која има снажну читалачку навику. Подаци о тиражима бележе константан пад. Довољно је на крају дана погледати продајна места новина и видети како расте ремитенда, то јест број непродатих примерака. Са друге стране, новинска хартија мора стално да поскупљује. Дрво као изворна сировина све се више штити као еколошки ресурс па је и производња новинске хартије нерентабилан посао. Исто важи и за књигу ако се прави на класичан начин – штампа на хартији. Магацини издавача су препуни штампаних издања, а продаја је спорадична. Најбоље се продају на сајмовима, а уз то ту и тамо нека књига се прода уз добру рекламу, лобирање за награду или као везани поклон уз друге артикле. Наравно, то не значи да књиге неће више бити. Не мислим на оазе у којима ће се и надаље чувати – библиотеке, архиве и колекционаре - него на књиге које су претворене у електронске пдф. формате. То је заиста оно што под књигом подразумевају нове генерације и оно што читају.
Стицање медијске писмености је задатак настао у савременој епохи. Овој врсти знања сада се додаје и потреба за овладавањем и управљањем дигиталних пријемника. Због тога је концепт медијске писмености проширен на Медијску и информациону писменост (МИЛ). Без ових вештина, поготову информационе, тешко се може живети у савременом, информационом друштву и зато је то потреба сваког припадника заједнице. Државе су то схватиле и унеле су у школске планове и програме стицање медијске и информационе писмености. Ова област учења помера се чак ка предшколском узрасту, јер и пре него што науче да говоре и читаји деца користе информационе машине и крстаре виртуелним светом који још нису ни искусили. Све до 45 година, имамо статистичке податке, испитаници сто посто користе мобилне телефоне за посао, разоноду, информисање, социјално повезивање итд, итд... Проблем су само људи трећег доба који су се школовали у прошлом веку, завршили своје образовање, и више не користе образовни систем. Нико није институционално задужен да им обезбеди стицање медијске и информационе писмености. Стога су они и највеће жртве политичких и економских превара уз помоћ интернета. Информациону писменост стичу захваљујући деци и унуцима. Према томе, само људи трећег доба су препуштени сами себи, у смислу да никоме није у опису посла, да их подучава медијској и информационој писмености. Упркос томе, изненађујуће је добар податак званичне статистике да преко 50 одсто грађана старијих од 65 година тврди да користи компјутер свакодневно или готово сваки дан.
Прочитала сам податак да традиционални медији произведеним информацијама “пуне” 95 одсто садржаја интернет медија. Међутим, некако се каса традиционалних медија “не пуни” овим преузимањем и копирањем, а потписници смо поглавља ЕУ о интелектуалној својини. Какво је ваше мишљење о томе?
Мислим да се на то већ реагује. Добра је Директива Европске Уније којом се штити интелектуална својина свих који нешто објављују на интернету, а поготово медија. Она треба да спречи крађу и прекрађу фотографија, текстова, видео записа итд. од стране других – било званичних медија било информативних портала у којима ради само један човек који се бави избором и пејстовањем туђих материјала. Када такви паразити буду тужени и почну да плаћају одштете доћи ће бољи дани и за новинаре и за њихове медијске организације. Крадљивци њиховог рада ће морати да нестану. У неколицини земаља, прво у САД, велики играчи на интернету већ плаћају медијима паушалне, баснословне суме како би могли да њихове производе ставе на своје претраживаче информација и забаве. Полако ће ова промена стићи и у Србију. Јер, и она је дужна да се у процесу придруживања, а поготово кад постане члан, придржава свих норми које се доносе у Европској Унији.
Шта је данас систем информисања једне земље? Да ли су јавни сервиси сувишни у дигиталном времену, чак и уколико заиста штите јавни интерес?
Јавни сервиси су последње острво у океану комерцијалних конкурената на коме може да влада ред и да се штити јавни интерес. Само њима се, као код нас, може прописати обавеза да у својим програмима имају све врсте програма који су друштвено благотворни али су економски непрофитабилни (култура, деца, хендикепиране групе, забрана дезинформација, уравнотежен однос према претендентима на освајање власти, итд). Према томе, јавни сервиси нису никако сувишни, али је питање како им обезбедити новац за рад ако су дужни да стварају нерентабилне емисије. За сада је то претплата, али ради се и на њиховој делимичној комерцијализацији и налажењу другачије финансијске конструкције. Ако се укину јавни сервиси биће засигурно и дигиталних платфоми које ће нудити пожељне програме, али је проблем како их наћи у џунгли атрактивнијих ловаца на нашу пажњу. За сада, такве платформе ретко постоје и у конкуренцији са џиновима понуде омиљених адреса за претраживање, далеко су од видљивости и популарности.
Оно што називазе Шешељев закон о јавном информисању одавно не постоји, нити се може примењивати. Закони битни за наше медије донети су 2015. године и од тада су неколико пута мењани. Али ни једна верзија не предвиђа да новинари објављују вести без икакве провере. Остаје на снази златно правило новинарства „треба чути и другу страну“. Озбиљни медији се ограђују, ако извор није јасан, а проверу врше на три и више страна. Упркос томе, и у медијима има много лажних вести и информација, јер се они међусобно боре да буду први, ексклузивни, на уштрб веродостојности. Или, лажне вести и дезинформације промичу под притиском медијских власника, које опет притискају власт и оглашивачи. Тада медији постају пропагандна средства и не раде у интересу истине и јавности. Постоје јасни Кодекси професионалне етике и сваки добар новинар треба да их познаје и да их се придржава. Постоје и судови части, али пошто нема ефикасних санкција ствар се завршава на савести посленика јавне рече. За јавну реч у медијима може и правно да се одговара. С друге стране, остали комуникатори (укључујући грађане), који злоупотребљавају слободу приступа и објављивања на интернету, не сносе одговорност за своје објаве. Код њих све зависи од личног морала, осећаја праведности или емпатије за друге људе. Дакле, лек за стриктну примену професионалне новинарске етике почиње да се даје од момента када новинари или редакције одбију да производе дезинформације и гласине. Ако то преживе први пут, биће им лакше да остану етични и независни сваки наредни пут. Али, то подразумева прихватање ризика и сношење последица које никако не могу бити пријатне. Јер, онај који очекује да медији служе његовом интересу имају и средства за притисак или корупцију којима је тешко одолети. Таква је ситуација у Србији, али никако само код нас.
Какви су по вама домети приватизације медија у Србији, или би нека друга реч уместо “домети” била упутнија? Колико се сећамо разлог су биле реформе...
Приватизација медија је званично завршена 2018. године. Остало је само пар медија, Тањуг, РТВ Крагујевац, који су избегли талас приватизације. Многима је тај процес значио гашење медија или продају новим власницима будзашто. Није ми јасно зашто посленици медија нису прикупљали своје паре да откупе своје медије и тако остану у животу и буду слободнији у раду. Осим приватизације постојала је и опција пререгистрације у статус медија цивилног друштва, поготово у локалним срединама. Формално-правно у Србији су у државној својини остали само РТВ јавни сервиси. Има и случајева прикривеног државног власништва, али то је спорадична ствар. Каква је реалност могла би да покаже само ревизија регистрација медијских предузећа која би могла да тражи праве власнике.
Поједини локални медији увек су били острвца слободе у Србији и отклон од контроле централних власти. Како гледате на преузимање и могућу концентрацију локалних листова од стране новина са седиштем у престоници, колико је то добро за демократију и плурализам?
Нису сви локални медији били острва слободног објављивања јавне речи. Они су само били удаљени од централне власти, слабо утицајни и економски слабашни, па скривени контролори нису толико обраћали пажњу на њих. Нема нити може да буде централизације локалних медија. Јер, тада не можемо ни да говоримо о „локалним медијима“. Наравно, такав покушај не би подржавао ни плурализам медија нити демократске процесе одоздо, од народа ка власти. Али, технолошке промене бришу територијалне међе медија и њихове публике. Грађанин који је медијски и информационо писмен може да буде корисник од вашег локалног, до највећих светских медија. Локалпатриотизам ту не помаже. Треба тражити нишу у којој локални медиј представља потребу за своју очекивану публику.
Риалити програми су, сви се слажу, кич и шунд. Али, они доносе зараду. Не само од гледаности која поскупљује рекламне секунде, него и од СМС порука које код гледалаца стварају привид да у нечему учествују, да утичу на догађања у некаквим групама слабоумних такмаца који жуде за познатошћу, и наравно, некаквим наградама. Оне обичном народу изгледају баснословне, а за творце риалити програма су занемарив трошак у односу на висину зараде. РЕМ ту ништа не може да учини, јер би се забранама претворио у цензорско тело. Он само даје упутство да се програм не емитује у одређено доба дана. РЕМ нема правни статус по коме би сам и одмах могао да изриче казне. Нема више ни одсудну улогу у расподели фреквенција, јер се програми дистрибуирају и на савим нов начин. Свака регионална станица може посредством интернета да постане и национална, и светска. Стога ја сматрам да РЕМ треба затворити, односно, пренети његове надлежности на новог самосталног регулатора. Ново регулаторно тело треба да постане углавном усмерено на дистрибуцију и увођење реда у дигиталним мултиплексима, а део нормативе може да се уреди уговорима таквог независног регулатора са емитерима. Све то би било боље од садашњег стања у коме је РЕМ мета свакојаког незадовољства, улог у политичким играма и предмет јавног омаловажавања.
Сматрате ли да би новинари требало да имају лиценцу као друге професије?
Не. Данас се не може зауставити експанзија тзв. грађанског новинарства, у коме учествују они који немају ни основна предзнања о новинарству а камо ли лиценцу. Свако од нас опремљен савременим мобилним телефоном увек ће стићи пре новинара на место збивања и догађаај који треба да постане вест. Сви смо ми данас и папараци. Ако знате која је та морална и непоткупљива институција која би могла да новинарима издаје лиценце, могло би се о томе говорити. Али такве инстанце, па сходно томе, ни лиценци нема и не треба да их буде.
Како спасити медије? Да ли је кључна реч “поверење” читалаца и гледалаца у правовремене и објективне информације произведене у складу са новинарским правилима и кредибилитетом медија?
Медији се не могу спасти у друштвеном окружењу које постаје све више посредовано, дигитализовано и виртуелно. О каквом поверењу можемо говорити када сви показатељи указују да нове генерације грађана и бивше медијске публике све мање знају свој језик; све мање познају историју па тиме и генезу догађаја који их окружују; медији све више иду ка „брејкинг вестима“ највећом могућом брзином, а контекст који их је изродио корисник не познаје. Речју, и медији ће се растворити у надирућој, виртуелној реалности.
Učitavanje komentara...