Тежак је и трновит пут запосленог човека данас у свету и Србији.
Уместо развитка личности и способности, капитал је наметнуо рад који не одговара човековој суштини.
Радник не управлја својим производом и рад за њега постаје рутина са низом механичких функција.
Иако незадоволјан, српски радник вредно и поштено ради, надајући се да ће послодавац умети то да цени.
А, да ли се данас заиста цене некадашње вредности?
Да будеш веран својој фабрици и предузећу, да у њој желиш и можеш да останеш цео свој радни век, да ту дочекаш и заслужену пензију. Да примаш зараду од које може достојно да се живи. Да она буде редовна. Да се не поставлја питање топлог оброка, превоза, регреса за годишњи одмор. Да му радни стаж тече, да послодавац редовно уплаћује све принадлежности држави за социјално и здравствено осигурање. Ако је успешно, да предузеће подели заслужену добит са запосленим, да, као некад, тринаеста плата постане обичај, а не чудо и изузетак.
Одавно је Србија подручје са јефтином радном снагом. Све већи прилив странаца са још сиромашнијих страна света, са још мањим радним правима и још нижим зарадама, чини свет рада додатно униженим.
Наметнута конкуренција међу радницима обара ионако ниске зараде, флексибилизацијом рада шалје се порука да су сви лако заменлјиви, што доводи до још већих подела, дискриминација и експлоатације у разним облицима.
У трци за профитом и далјим богаћењем, похлепни капитал заборавлја да је рад једини стваралац вредности, да је радник тај који ствара, гради, обучава, лечи, сади, бере и жање, превози, продаје и чува.
Зато, и овог Првог маја, Светског дана радника и рада, тражимо да држава, поставлјањем на пиједестал, омогући запосленом да буде мотор друштвеног прогреса. Јер, ко ће други стварати вредност од које живе сви, и послодавци и власт!
Učitavanje komentara...