У новијој историји Сретење је синоним борбе за слободу која је одговорност, пред прецима и пред потомцима. Оно што је почео Карађорђе, завршио је Милош Обреновић, доношењем Сретењског устава, првог устава Књажевства Србије. Србија постаје држава слободних сељака и паралелно са националном борбом гради и своје државне институције-истиче Весна Лучић, професор историје и потпредседник Друштва историчара Ужица
Сретење је за српски народ вишезначан празник. Пре и изнад свега је то хришћански празник- сусрета Бога (Спаситеља) и човека. Слави се 40-ти дан од Божића, 2. фебруара по јулијанском (који слави СПЦ), а 15. фебруара по грегоријанском, папском календару. Припада такозваним Богородичиним празницима. Сретење има и димензију народног обичаја. Тада се срећу зима и лето, јер ако на Сретење буде сунчано и медведи виде своју сенку, враћају се у зимски сан, а зима ће онда потрајати још шест недеља.
У међуратном периоду ово је била слава Удружења четника у Краљевини СХС/Југославији, а данас, још увек, појединих четничких удружења по свету.
У част обележавања Дана државности Србије симбол града Брисела Пис, облачи се у шумадијску народну ношњу од 2011. године, веб-претраживач Гугл честита Србији Дан државности од 2012. године,а друштвена мрежа Фејсбук то чини од 2016. године. Као државни празник Сретење је проглашено одлуком Скупштине Србије 10. јула 2001. године. Почео је да се слави 15. фебруара 2002, а од 2012. године празнује се 15. и 16. фебруара.Сретење је за српски народ у новијој историји синоним борбе за слободу, јер је на тај дан почео Први српски устанак 1804. године. Почела је Српска револуција која се симболично завршава доношењем Сретењског устава 1835. године, чиме се на неки начин заокружио први велики корак на путу ка независности.
Те 1804. године је превазиђен страх настао вишевековним ропством под Турцима и превладала је жеља за борбом за “крст часни и слободу златну”. Почела је борба дуга 74 године, док коначно нисмо извојевали независност 1878. године на Берлинском конгресу, бар за један део српског народа.
Првим српским устанком под вођством Карађорђа српски народ је кренуо из тунела ка светлости, суштинском принципу постојања, а то је слобода. Оно што је почео Карађорђе, завршио је Милош Обреновић, доношењем Сретењског устава, првог устава Књажевства Србије. Србија постаје држава слободних сељака и паралелно са националном борбом гради и своје државне институције- истиче за „Вести“ Весна Лучић, наставница историје у Основној школи“Стари град“ Ужице и потпредседник Друштва историчара Ужица.
Да ли смо достојни потомци?
Нико не спори значај догађаја који су узети за Дан државности Републике Србије, али, не разумем и тугујем, зашто га, још увек, наш народ није прихватио онако како би требало? Прошло је 20 година од одлуке да то буде наш празник. Да ли га не прихватамо зато што је везан за хришћански празник? Можда још увек Србију не видимо као своју државу, јер патимо за Југославијом, а у њој је, као и код многих данас у окружењу, па и свету, Србија крива за све? Да ли је довољно видљив овај празник преко медија, довољно прилагођен свим слојевима друштва, од деце, ученика, преко радника, сељака до чиновника из државног апарата? Колико нас је учествовало у обележавању овог празника у ових 20 година? Да ли је то још један у низу нерадних дана које ће бројни туристи провести по Златибору, Копаонику или негде другде подилазећи себи и чекајући медведа да изађе из пећине... Колико нас пропрати скромну државну церемонију тог дана? Ко зна где је тај Орашац, Марићевића јаруга, где је подигнут устанак? Ко је тај Димитрије Давидовић који написа устав и себи остави епитаф на гробу "Димитрије Давидовић, сав Србин”? О нашем Ужицу нећу ни да причам. Кратка вест на локалној телевизији, по неки чланак у новинама. Сизифовски и усамљен покушај Историјског архива Ужице да тај Дан достојно обележи сарадњом са Архивом Републике Српске и традиционалним отварањем одговарајуће изложбе.
А ко се изборио за нас данас да будемо слободни, толико слободни да и заборавимо те наше претке, да заборавимо њихову величанствену борбу? Они су дали за нашу слободу све што су имали, а највредније је живот, вера, нада? А ми данас? Опхрвани наметнутим жељама потрошачког друштва не можемо ни свој мозак да напрегнемо, срце да отворимо, мисао да усмеримо ка онима који су се борили за нас, који нам довикују из маглина прошлости... Срби вратите се себи!!! Опомиње Арчибалд Рајс.
За шта се ми боримо, чему стремимо, чије вредности пратимо и негујемо? Коју поруку снивамо и плетемо за наше потомке? Сретење нас опомиње, сваке године 15. фебруара... Опомиње нас, да је слобода врховни принцип човека. Слобода није заборав, слобода је одговорност, пред прецима и пред потомцима. Нека вам не буде тешко, ако ништа друго, да одете у цркву и запалите свећу за све наше див јунаке. Водите рачуна о својим “њивама”, о свом наслеђу... оно није наше, оно нам је дато да га, ако не увећано, бар исто такво предамо потомцима.
Већина младих је врло заинтересована за националне теме из историје, али, на жалост, ван школе, слабо где имају могућност да изграде или допуне своја историјска знања. Већина ученика и даље не уочава значај на пример Сретења, Дана победе у Првом светском рату (илити Дана примирја), Видовдана и често чак и не знају када се обележавају. О другим датумима да и не говорим. Зашто је то тако? Ми смо модели младима, а учење по моделу има највећи утицај у обликовању људског понашања. Ми смо ти, на које се млади угледају када су и празници у питању. А шта они могу да виде? Практично ништа. Сигурна сам да наставници историје у школама предају о овим празницима и истичу њихов значај, али ван тога, од самог почетка, нема организованог приступа обележавању у широј друштвеној ваншколској средини. Ови празници и њихов значај су невидљиви. Сведоци смо да за позоришну представу, концерт, утакмицу има плаката, парола, штандова, свуда окаченог неког промотивног материјала... За важне дане у историји Србије у нашем граду нема ништа. Онда вероватно нису важни или их важни људи не препознају као важне. Зар није важна победа у Првом светском рату и то што смо изгубили скоро трећину становништва, а Србија била завијена у црно? Зар није важан Видовдан кад смо се уместо земаљског определили за Царство небеско, царство чистоте и љубави према слободи. Зар то није асоцијација и за Сретење? Слобода. Коју онда поруку , који модел шаљемо младима нашим нечињењем? Где је ту одговорност градских културних институција (част изузецима, као што је Историјски архив) које треба да буду у служби друштва и његовог развоја. Где је ту одговорност челника града, већника и одборника, да направе план културног развоја, који ће обухватити омладину и сво становништво и којима ће се на разне начине представљати и изграђивати наш национални и културни идентитет. Није идентитет само коло, иће и пиће. Постоје појединачни, повремени, слаби и бледи покушаји, који немају снагу организованог, планског и дугогодишњег утицаја.
Какав је ваш лични став према догађајима у вези Сретења?
Све ово што сам до сада рекла уопштено за све наше ВАЖНЕ националне празнике, важи и за Сретење. Ја се дивим нашим прецима, да се из вековног потчињеног положаја уздигну и крену у ослобођење, које ће након дугогодишње борбе и извојевати. Сиромашни сељаци, заборављени од остатка Европе, вођени бесмртним Карађорђем и касније Милошем. Каквих је ту било примера храбрости, чојства и јунаштва! Имамо чиме да се поносимо. Хвала нашим прецима на томе. Хвала Димитрију Давидовићу на првом либералном Сретењском уставу, после ког смо међу првима у Европи укинули феудализам, а у време владавине кнеза Милоша. И много сам тужна што је то све заборављено од данашњих људи.
-Ми, у ужичком крају, сем споменика војводи Михаилу Радовићу у селу Равни који је релативно скоро постављен, немамо никакво спомен-обележје везано за Први српски устанак, па чак ни за читав период борбе за ослобођење до 1878. године. На сајту Туристичке организације као и сајту Западне Србије, који су латинични, нема комплетних података о споменичком наслеђу Ужица и околине, као ни мапе где би посетиоци могли да их пронађу. Наше Друштво историчара је 2018. године направило мапу споменичког наслеђа ужичког краја за Први светски рат, али нико из ужичких институција (а пре свега, мислимо на Туристичку организацију) није био заинтересован да то објави. А немамо ни чисте, бројне и нове заставе по граду-наводи Лучић
Предлози да бранимо наше писмо и претке од заборава
-Позориште би могло да направи на пример: мини-представу о Српској револуцији, ослобођењу Ужица 1867, или Великој источној кризи 1875-1878.годин кад смо добили независност и да то играју по школама, или да школе доведу ученике у позориште... О Карађорђу и Милошу и још много много тема.
-Градска библиотека би могла да представи литературу, романе из тог периода, по неколико књига сваке године по школама, литерарни конкурс на те теме, изложбу...
- Музеј и Архив могу да представе своје књиге, текстове и литературу, коју поседују о овим догађајима по школама, мини-изложбе, видео-састанак, или да организују мини сајам књига по школским библиотекама са по 5-6 књига сваке године
- У Градском културном центру може да се организује гусларско вече са песмама о Првом српском устанку или да у сарадњи са нашим Друштвом историчара направимо квиз за ученике, госте...
-Град би могао да постави бар неку спомен-плочу на Стари град, са текстом везаним за ослобођење Ужица у XИX веку, да организује чишћење споменика и њихове околине, односно да задужи сваку школу за по неки споменик...Све ово може да се примени и на друге важне догађаје из националне и наравно, локалне историје. Све не мора одмах, али све се може, ако нам је то приоритет,закључује Лучић.
Učitavanje komentara...