-Прокламована права и слободе грађана била су неприкосновеност личности, независност судства и право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, равноправност грађана, без обзира на веру и националност-наводи за „Вести“ Станојка Миливојевић, историчар и музејски саветник Народног музеја Ужице
На дан 15. фебруара догодила су се два важна догађаја у савременој српској историји. На збору у Орашцу на Сретење 1804. године подигнут је Први српски устанак под вођством Ђорђа Петровића Карађорђа а 1835. године на Сретењској скупштини у Крагујевцу донет је први устав Кнежевине Србије - Сретењски устав.У спомен на ове догађаје установљен је Дан државности - 15. фебруар који је обележаван све до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године када је укинут, да би поново обележавање почело од 2002. године-истиче Миливојевић.
Који од ова два историјска догађаја има већи значај?
То је свакако Први српски устанак, јер је то време буђења националне свести, тежња за ослобађењем од вишевековне турске власти, али и јачање идеје о политичкој самосталности.
Како ће то касније утицати на Србију?
Заправо то су били почеци стварања модерне државе. Самостална, независна, која има устав, тежња је сваке државе, а то су темељи наше данашње државе.
Шта је најзначајније у Сретењском уставу?
Неопходно је напоменути да је непосредна последица Милетине буне, која је избила у јануару 1835. године, против Милошеве владавине, била сазивање Народне скупштине и доношење у фебруару Сретењског устава. Устав је израдио Димитрије Давидовић, дипломата, политичар, новинар, по угледу на слободне уставе Швајцарске и Белгије, а по општим начелима био је конципиран у демократско - либералном духу.У организацији унутрашње управе предвиђао је сталну Народну скупштину поред кнеза и Савета у чијим рукама је извршна власт. Судство је било независно, а државни послови требало је да се одвијају преко одређених министарстава. Грађанска права су била широка и зајемчена. Сретењски устав је обликовао Кнежевину Србију као државну политичку организацију у веома лабавој вези са Турском. Прокламована права и слободе грађана била су неприкосновеност личности, независност судства и право на законито суђење, слобода кретања и настањивања, неповредивост стана, право на избор занимања, равноправност грађана, без обзира на веру и националност. Уставом су укинути ропство и феудални односи. Против устава у Србији била је нарочито руска дипломатија која га је сматрала неподесним за српске прилике, сувише либералним, „као француски расад у српској шуми“, зато га је кнез Милош укинуо већ после неколико недеља, а Давидовића сменио са свих државних положаја. Милош је у ствари укинуо Сретењски устав под јаким притиском удружене руско-аустријске дипломатије и уз Портину сагласност. Међутим, обавезао се да ће објавити други устав, што је и учињено 1938. године.
Шта је значило доношење Сретењског устава?
Тежња освешћеног, дела српског народа да његова држава буде уређена као савремена европска држава.
Које су тековине Првог и Другог српског устанка из данашње перспектриве?
Обновљена је државност и створена српска држава. За време Првог српског устанка Србија је била самостална и ван турске контроле, али је после слома устанка прешла тежак пут до стицања аутономије 1830.године. За време Српске револуције Срби су протерали Турке, изузев оних Турака који су живели у гарнизонама, уставно уредили државу, укинули феудализам и створили друштво слободних сељака.Основни исход Српске револуције је аутономна држава у оквиру Османског царства без феудалног поретка.
Које бисте издвојили личности током тог периода?
То су свакако вође устанака Ђорђе Петровић Карађорђе и Милош Обреновић, затим Доситеј Обрадовић, министар просвете, Прота Матеја Ненадовић, први председник Владе обновљене Србије, Димитрије Давидовић и други. Из нашег краја су то Михаило Радовић, један од организатора устанка у ужичком крају 1804. године и учесник Другог српског устанка, као и сердар Ужичке нахије Јован Мићић који је стекао углед у Првом а предводио Златиборце у Другом српском устанку.
Колико Сретење повезује веру и државу?
Одувек је религија представљала битну сферу утицаја на свест појединца, колектива, народа. Српска православна црква била је по својој структури, као аутокефална и независна црква, кроз своју историју увек уско везана за државу, а самим тим и врло осетљива
ИЗ УЖИЧКОГ КРАЈА
Из нашег краја Михаило Радовић, један је од организатора устанка у ужичком крају 1804. године и учесник Другог српског устанка, као и Јован Мићић, сердар ужичке нахије. Као предводилац златиборских чета Михаило Радовић се истакао у борбама 1805. године које су се водиле за ослобођење Ужица, истакавши се као храбар борац и одређен је за златиборског кнеза.Током тромесечних борби које су се водиле око Ужица 1807. године, Турци су морали да предају тврђаву. Радовић се и у овим борбама истакао тако да га је Правитељствујући совјет признао за војводу. До краја устанка било је више борби од којих је највећа вођена 1808. године у селу Драглици. По слому устанка, Радовић је остао у свом крају са својим ратницима кријући се у шумама Златибора. Због болести 1819. године повлачи се од државних, јавних и војних послова и живи у свом селу. Умро је 1822. године у Равнима где је и сахрањен.
Јован Мићић је био хајдук и један од предводника Златибораца у Другом српском устанку. Истакао се јунаштвом у борбама на Љубићу код Чачка и Љубања код Ужица. Од тада је дуги низ година био један од првих сарадника Милоша Обреновића и са његовим успоном дошао до високог положаја у државној управи. После устанка, са титулом кнеза рујанског, сердара Ужичке нахије апсолутистички је управљао овим крајем. Био је и побратим Смаил-аге Ченгића и пријатељ владике Петра ИИ Петровића Његоша. У сваком погледу био је веома утицајна личност тог доба. Међутим, са првим падом Обреновића, пао је и Јован Мићић. Умро је од глади у заробљеништву.
Осим Јована Мићића и Михаила Радовића, током Другог српског устанака, својом храброшћу су се истакли Гаврило Курћуба из Криве Реке, Никола Богдановић из Кремана, Стеван Радуловић, Стеван Јевтовић и Антоније Митровић из Гостиља, Јован и Ђоко Радибратовић из Рожанства, Петар Бајчета из Беле Реке, Иван Томић из Ојковице, Вилотије Ивановић из Криве Реке и Марко Рогић из Биоске. Ови борци су одликовани Таковским крстом поводом педесетогодишњице Другог српског устанка.
Штампарско - издавачка делатност
Један од важних културно-историјских подухвата предузетих у Србији у времену о којем говоримо, било је оснивање штампарије, Књажевске типографије која је од 1831. године радила наизменично у Београду и Крагујевцу. По Милошевом наређењу купљена је у Петрограду, у Русији. Отварањем штампарије створена је солидна основа за штампарско-издавачку делатност. Први позитивни резултати убрзо су потврдили значај оснивања штампарије у Србији за ширење просвете и културе у доба остварене националне аутономије. Штампарију је користила и Милошева администрација за потребе управних установа.
Učitavanje komentara...