Српска православна црква и верници данас обележавају празник Светог Саве, првог српског архиепископа, просветитеља, законодавца и утемељивача Српске православне цркве. Свети Сава сматра се једном од најзначајнијих личности српске историје, зачетником српске средњовековне књижевности и заштитником просветних установа.
Свети Сава рођен је 1169. године као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање. Као припадник владарске породице Немањића, од раног детињства показивао је изузетну зрелост, склоност духовним темама, књизи и учењу, што су забележили и његови биографи Доментијан и Теодосије.
Са свега седамнаест година, Растко Немањић напушта двор и одлази на Свету Гору, где се замонашио у манастиру Светог Пантелејмона, а потом боравио у манастиру Ватопед. Као монах Сава био је познат по строгом подвижништву и духовном животу. Сматра се да је имао пресудан утицај на то да се његов отац Стефан Немања 1196. године замонаши, док је Стефан Првовенчани преузео власт.
Боравећи у Цариграду крајем 1197. године, Сава је од византијског цара Алексија издејствовао дозволу за обнову опустелог манастира Хиландара. Обнова је започета 1198. године, а Хиландар је убрзо постао духовно и културно средиште Срба на Светој Гори.
Током политичких превирања у Србији почетком 13. века, Свети Сава је измирио завађену браћу Стефана и Вукана над гробом њиховог оца. Његов највећи државни и црквени успех остварен је 1219. године у Никеји, када је од византијског цара Теодора И Ласкариса и васељенског патријарха Манојла И Харитопула добио аутокефалност за српску цркву и постао први архиепископ.
Иза себе је оставио значајна писана дела, међу којима су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“, „Студенички типик“ и „Законоправило“, чиме је оставио неизбрисив траг у српској књижевности, праву и црквеној организацији.
Свети Сава преминуо је 25. јануара 1236. године у Трнову, на повратку са ходочашћа у Јерусалим, током дипломатске мисије. Вест о његовој смрти стигла је у Србију 27. јануара, када се у СПЦ служе литургије. Његове мошти пренео је краљ Стефан Владислав 1237. године у манастир Милешеву.
Савин култ био је снажан међу народом, због чега је 1594. године, током Банатског устанка, велики везир Синан-паша наредио да се мошти Светог Саве из Милешеве пренесу и спале на Врачару у Београду.
Први писани траг о школској прослави Савиндана потиче из 1734. године из Сремских Карловаца, док је Свети Сава као школска слава установљен 1840. године. Након вишедеценијске забране, Савиндан је поново враћен као школска слава 1990. године.
Празник Светог Саве у народу се обележава уз бројне обичаје и веровања. У многим крајевима празнику претходи седмодневни пост, а занатлије и пастири су Светог Саву сматрали својим заштитником. Верује се да сунчан Савиндан доноси благостање и родну годину, док се грмљавина сматра лошим знаком. Такође, постоји веровање да деца на Савиндан треба да науче нешто ново, како би током године напредовала у знању.
Име Светог Саве сачувано је и у многим топонимима широм Србије, које носе реке, извори, брда и села, сведочећи о дубоком и трајном утицају који је овај светитељ оставио у српској историји, култури и духовности.
Učitavanje komentara...