Ужички Иницијативни одбор Странке слободе и правде противи се најављеној изградњи реплике Касапчића моста. Они сматрају да Ужице одавно није оријентална касаба и да се такав мост не уклапа у садашња архитектонска и урбанистичка решења у граду. Такође, сматрају да споменик Мићу Петровићу, чије је постављање најављено на Ракијској пијаци, треба да буде постављењен у његовом родном месту Дубоко, а да има много заслужнијих Ужичана, који су завредели постављање споменика у граду.
“Док XXИ век тече и цивилизовани свет наставља праволинијски напредак, утемељен на реалном времену и простору, Ужице се полако враћа, у сигуран загрљај XВИИ века, с тезњом да се ту не заустави, јер смо у слободном паду. У граду у ком је потпуно замро културни живот, и своди се на спорадичне изузетке, у граду познатом по аерозагађењу, фекалијама које теку речним коритом, Плажи на којој грађани не могу да се купају, по томе да највеће градско насеље Бела Земља, нема изграђењу канализацију, а овог лета нису имали ни воде, а све у доба короне, локална самоуправа повлачи све блиставије потезе. Прво су нам одушевљено најавили реизградњу Касапчићевог моста, који је 1628. године подигао Мехмед-бег Касапчић и који је спајао обале реке Ђетиње у данашњем центру града.
Те ”најчеканије” вести, пренео нам је Салих Акгул Хаџифејзовић, почасни конзул Србије у турском граду Једрене и најавио да су турски, неименовани инвестирори, заинтерсовани и за отварање производних погона из области текстилства, тим речима, јер одредница текстилна инду стирја, више не пијеводу у овим крајевима. У целој овој „шехерезади“ само пар ситних детаља је изостављено, стари турски мост не постоји од ИИ светског рата, срушио га је Wехрмацхт, Ужице одавно није оријентална касаба и садашњој модерној амбијенталној зони центра града, последња ствар која треба, је мост који се архитектонски не уклапа. Не постоји ни улица која је водила до њега, ту је сада магистрални пут, с једне стране реке, је пословно стамбени кварт Мегдан, а са друге стране, модерно профилисане железничка и аутобуска станица. Да је пешачки мост, на овом делу потребан јесте, али као модерно и иновативно решење, по угледу на развијене центре, за који град нпр. може да распише конкурс и мотивише младе архитекте и дизајнере, да направе један нови симбол града.
Друга вест из рубрике “ шта нам је најпотребније, а да се не уклапа” је такође најава, постављана споменика, трубачу Миловану Мићи Петровићу, али не у његовом селу Дубоком, надомак Ужица, већ на Ракијској пијаци, такође посебној амбијенталној и урбанистички заокруженој целини. Ову инцијативу су покренула удружења Ужичана у Београду, Друштва српских домаћина и Етно удружења “Завичај”, а градски одборници подржали јер и они су људи и воле да се веселе под шатром. За то време у граду нема места за споменик Ристи Тешићу, еколошком просветитељу, који је по угледу на Немачку и Швајцарску, градио паркове у Ужицу и едуковао омладину, или једном другом Тешићу, нашем Оскаровцу Стиву или Краљу Александру Обреновићу, чијим су личним залагањем изграђене ужичка касарна, гимназија, хидроцентрала и постављени европски темељи града, на остацима оријенталне касабе, значи јасно зацртан прозападни курс. Ако смо баш љубитељи прошлости нема ни Николе Алтомановића, великаша, војсковође и ратника, из XИВ века, коме је и Дубровник плаћао данак. Али то су неки други, наши суграђани, за које новопридошли, ужички одборници нису чули, па тако неће добити споменик на Ракијској пијаци. И тако док “фекална Ђетиња тихо шуми” Ужице полако али сигурно улази у неку другу временску зону од остатка света”, саопштио је Иницијативни одбор ССП-а Ужице.
Učitavanje komentara...