Аконтна цена малине кретала се ове године од 180 до 200 динара по килограму, а на крају бербе само у пар случајева била је 240. Сматрамо да би за покривање свих трошкова уз минималну зараду цена требало да буде 300 динара и зато тражимо подршку државе – наводи за “Вести” председник Удружења “Савез српске малине” Мишо Живковић. Састанак скупштинског Одбора за пољопривреду на коме ће се разговати о цени и помоћи од 100 динара по килограму најављен је за 25. август у Београду.
Председник удружења „Савез српске малине” каже да су половином августа упутили захтев надлежном Министарству и Скупштинском одбору за пољопривреду у коме траже да држава помогне како би одржали производњу са доделом 100 динара по килограму извозно вредног воћа. Додаје да је предата малина по ценама које су ниже од трошкова производње.
Подсећа да је малина хладњачарима предавана по цени од 180-200 динара и да су само поједини у ужичком крају малину откупљивали по аконтној цени од 240 динара. На југу Србије аконтна цена малине кретала се свега 160-180 динара. На протеклом састанку у Министарству пољопривреде хладњачари су се изјаснили да не могу да повећају цену с обзиром на тржишна кретања.
- Нисмо очекивали овакву катастрофалну цену и тражимо да држава и Влада изађу у сусрет малинарима као лане произвођачима сунцокрета. Подсећамо да је у случају проблема са сунцокретом на предлог Одбора за пољопривреду Влада издвојила средства за доплату и разлику. Сматрамо да Скупштински одбор за пољопривреду треба да упути захтев Влади предлог, на основу тога уколико је планиран откуп 60.000 тона малине, да помоћ по килограму износи 100 динара. Са овом доплатом донекле би се задовољили пољопривредни произвођачи - додаје Живковић и истиче да држава од малине остварује значајан девизни прилив.
Одговор није стигао до петка 18. августа од премијерке Брнабић и министарке пољопривреде Танасковић. Једино из Скупштине Србије, на састанак Одбора за пољопривреду којим мпредседава Марјан Ристичевић и то 25. августа. Каже да има доста оних који су већ почели да уништавају засаде и жали што о разговора о малини није дошло 9. фебруара ове године на почетку приче како су предлагали.
- Не тражимо од овог случаја да се прави нека фама, него како да изађемо из кризе, да сачувамо малинарство и наш “виламет” који је бренд Србије – закључује Живковић.
Малинар Милан Радојичић из Ариља каже да велики проблем у остварењу права на субвенције представљају неизмирена дуговања за пензионо и инвалидско осигурање. Тако рецимо ариљска Трешњевица има 260 домаћинстава која гаје малину на око 235 хектара. Већина њих има преко 90 ари под извозно вредним воћем. Међутим, сигурно око 25 произвођача због дуговања према ПИО фонду не могу да региструју домаћинство без измиреног дуга који некад премашује 3-4 милиона динара, а сами тим ни да остваре субвенције.
Дижу руке од малине...
Многи људи су дигли руке од малине. Не видим перспективу малине ако се овако настави. Тражимо од државе да се изјасни. Нека кажу не можемо сто динара, али можемо оволико... Само да знамо.
Катастрофа
Назирала се катастрофа са малином и ми смо као Савез 9. фебруара ове године послали мејл са захтевима у Министарство пољопривреде да седнемо и разговарамо. Хтели смо да питамо да ли нам уопште треба малина, јер сваке године исту причу причамо и не померамо се с места. Када би малину прогласили стратешким производом све би лакше ишло.
Посредник
Малинари не траже да им Министарство пољопривреде донесе цену, већ да буду посредници и медијатори. Да седнемо са хладњачарима и попричамо, треба ли нам малина или не? Идеално време је било у фебруару када смо упутили захтев. Сада је касно за све и малинаре и хладњачаре, али имамо за овакве разговоре крај године када се све уговара.
Učitavanje komentara...