Туга на Дан жена

Блаженка Г.Ј. (39), супруг Чедомир Ј. убио је секиром док је била у кревету у кући у Батајници. У центру Пирота пре неколико дана своју бившу партнерку убио је с леђа мушкарац М.М. пуцњима у главу испред једне трговине, док је бирала воће, само су неки од натписа из дневних новина.

Од почетка године, за само два месеца у Србији је убијено девет жена. Поражавајућа статистика каже да је то повећање фемицида од 350 одсто, јер годишње у Србији у породичном насиљу страда око 30 жена.

О разлозима зашто се дешавају овакви случајеви преко медија говоре социолози, психолози, социјални радници, правници, стручњаци за крвне деликте... Али после сваког убиства жена у нама остаје бескрајна туга, а питање у каквом то друштву и времену живимо, и може ли се сузбити насиље без одговора.

Пензиона реформа и повећање границе за одлазак у пензију на 65 година после свега што су издржале на радном месту и у борби за опстанак породице у протекле три деценије погодила је већину жена у Србији. У Француској је граница 62 године, а намера власти да се она помери на 65 година изазива лавину протеста и штрајкова који паралишу земљу.

Неки тамо „Жућа рачунџија“ у свету израчунао је да жене живе дуже од мушкараца и да дуже уживају сопствену или мужевљеву пензију што „није добро“ за капитал и издвајања у пензиони фонд. И тако смо и ми као напредно решење усвојили овај модел о повећању старосне границе за жене за одлазак у пензију што је и случај и са „најлибералнијим“ Законом о раду у Европи који је наша дика.

Наше суграђанке, текстилне раднице, запослене у трговини, фризерке, конобарице, новинарке, жене на селу, све које раде за минималну зараду, а протекле три деценије биле су стуб породице и у периоду хиперинфлације ратних деведесетих, транзиције и тајкунске приватизације, пандемије и економске кризе која дрма свет и када напуне 65 година и остваре услов за пензионисање могу очекивати само бедну пензију у складу са бедном платом.

Оне поздрављају што је све већи број жена на руководећим местима и у нашем граду и што их најмање трећина мора бити на страначким изборним листама, што се све више говори и родној равноправности...

Међутим, то не умањује број Ужичанки које ће и овог Осмог марта покушати да зараде који динар више продајом ружа и каранфила на главној улици или пензионерки које даноноћно плету вунене чарапе како би продајом допуниле кућни буџет, јер расту трошкови за стан, храну, лекове...

Пензионерки, које се с носталгијом сећају времена, када су попут жена из „Градине“ за Осми март путовале у Рим.

Била су то времена када је Међународни дан жена, 8. март био уважаван као празник, а са њим и жена као члан друштва која је била заштићенија него данас.

Због свега што нам се дешава и жалости за изгубљених девет живота овога Осмог марта осећање туге ни код Ужичанки не може заменити ни једно друго.