Верујте у то што сте замислили

НАДАСВЕ ЗАНИМЉИВА И НЕОБИЧНА ЛИЧНОСТ, БРИЉАНТНА СПОРТСКА НОВИНАРКА, ЈЕЛЕНА МЕДИЋ, ГОВОРИЛА ЈЕ ЗА НОВИ БРОЈ НЕДЕЉНИКА ВЕСТИ. РАЗГОВАРАЛИ СМО О ТОМЕ ДА ТРЕБА ВЕРОВАТИ У СВОЈЕ СНОВЕ, О ОЛИМПИЈСКИМ ИГРАМА У ТОКИЈУ, АЛИ И О НОВАКУ ЂОКОВИЋУ И О ТОМЕ ДА И ДАЉЕ УЧИ ДА БУДЕ СТРПЉИВА

Завршили сте студије књижевности на Филолошком факултету у Београду. Како сте се определили за каријеру спортског новинара? Да ли је тај пут био трновит?

- У мом случају потпуно је тачна она чувена реченица да све може да се оствари уколико верујете у то што сте замислили. Спорт ме је интересовао од малих ногу, заволела сам га уз тату и одувек сам на питање: „Шта ћеш да будеш када порастеш?“ говорила – спортски новинар. Скупљала сам исечке из новина, редовно читала Спортски журнал... Када је дошло време да упишем факултет желела сам да то буду политичке науке, али родитељи су ме замолили да размислим и да ипак упишем српску књижевност на Филолошком факултету у Београду јер после тих студија могу да изаберем да ли ћу бити професор или новинар. Како је мени од руке ишао српски, нисам имала проблема да упишем Филолошки и све испите сам врло лако сам полагала. Али и у току студија, знала сам да професорски позив неће бити онај којим ћу се бавити целог живота. Једноставно, желела сам да будем спортски новинар. У том тренутку нисам имала план како ћу да почнем да се бавим тиме, али знала сам да само то долази у обзир и ништа више. И тако сам у току четврте године студирања почела да пишем за магазин Студент, наравно теме су биле само спортске. Годину дана касније стигло је питање да ли желим да волинтирам у Спортском журналу. Да сам могла да се сјурим тог дана у Македонску 29, то бих и урадила. За неколико дана стигао је позив и тако сам отишла на први догађај. Срећи није било краја! Уредници су одмах увидели да има материјала да се ради са мном и почела сам да долазим у редакцију. Након два месеца, почела сам да пратим тенис и то је ево већ десет година предмет мог писања. Што се тиче другог дела питања, да ли је пут био трновит, апсолутно није. Радила сам четири године у Журналу, а онда сам прешла у Блиц, где радим шест година и тренутно сам на позицији помоћника уредника за штампано издање као и на сајту blicsport.rs.

- Упркос свим успесима које је постигао, Новак је и даље сасвим обичан момак. Увек спреман да поприча са сваким, свакоме изађе у сусрет да се фотографише или да аутограм. Када год би срео неког новинара из Србије или региона на неком од турнира широм света, увек би се радо одазвао да да интервју, одговори на додатна питања. Пре неколико година сам била у Риму на мастерсу, чекали смо његову конференцију. Прес соба је била пуна, новинари највећих спортских магазина, најпознатијих листова, били су ту, а ја сам била једина из Србије. Када је ушао и видео ме, пришао је да се поздрави, пита како сам, да ли ми нешто треба. Из АТП-а су ме замолили да поставим само три питања на српском, али он је одмах реаговао и дозволио да га питам све што сам желела и да не размишљам о томе да све морам да сажмем у три питања. Потпуно опуштено смо ћаскали, као да се виђамо сваки дан. Али то је Ноле, живи и понаша се као сав нормалан свет.

Након изолације услед изгубљеног финала на УС Опен-у, Новак Ђоковић је прво Вама дао изјаву која ће бити пренета у целом свету. Како је дошло до тога?

- Сасвим случајно. Тај дан нисам имала обавезе у редакцији, али од тренутка када сам се пробудила, размишљала сам о томе да одем и потражим Новака на тренингу. До тада га нико није видео, али сам некако веровала да је баш тај дан добар да одем и потражим га. Нисам имала шта да изгубим. На улазу у клуб, срела сам његовом кума и физиотерапеута Миљана Амановића, па сам се нашалила да је и Ноле ту, чим је он ту. Испоставило се да сам у праву, сачекала сам да заврши са тренингом, и остало је познато. Пристао је да разговарамо, распричао се и интервју су те вечери пренели сви наши и светски медији. Био је то одличан дан на послу.

Какве утиске носите са Олимпијских игара с којих сте узвештавали?

- Са отварања Олимпијских игара у Токију, на својим мрежама сам поделила фотографију са стадиона Птичје гнездо и у њеном опису додала: Све што сам у животу желела је да умем речима да изразим како се осећам. Али вечерас баш не могу. Само сам срећна.“ И ево, више од пола године касније, све је исто. Као што је спортистима сан да учествују на Олимпијским играма, иста ствар је и са нама који пратимо њихове каријере. Мало је оних који могу да се похвале да су извештавали са Игара, а мени се тај сан остварио са 31. годином. Све оно што сам у периоду од 2016. до 2021. године урадила, добило је потврду када је стигла акредитација из Токија. Све се исплатило. Сва чекићања у редакцији, сав труд, рад, сви успони и понеки пад, исплатили су се. Наравно, ово је мотив да радим још боље и да закажем „дејт“ са Паризом и наредним Играма 2024.

,,Мајке шапиона“ и ,,Женска страна медаље“ серијали су о супругама и мајкама спортиста. Како сте дошли на ту идеју и како је било радити те пројекте?

- Ја сам за рођендански број Блица пре три година урадила интервју са мамом Новака Ђоковића, Дијаном, који су пренели сви домаћи медији, али и већина светских. Након неколико дана моји уредници су дошли на идеју да урадимо емисије са мамама најбољих спортиста и спортисткиња не само у Србији, већ и у региону. Наравно, требало је снимити пилот емисију, па сам замолила Дијану Ђоковић поново да причамо, овога пута пред камерама. Пристала је, емисија је прошла сјајно, а ми смо добили ветар у леђа и потврду да смо на добром путу да урадимо нешто другачије од свих осталих. Ређале су се приче са мамама најбољих спортиста и спортисткиња Србије, али и две маме чија деца, нажалост, више нису међу нама. То је мама Хариса Бркића, Радмила и мама Дражена Петровића, Бисерка. Те приче су биле посебно емотивне и изазвале су праву буру у јавности. Урадила сам 78 интревјуа, и ту смо одлучили да станемо. Али наш нови пројекат зове се И очеви су шампиони, који већ шест месеци радимо и врло смо задовољни, прети да „помути“ славу мамама. И тате умеју да буду врло емотивне и да јединствен начин испричају причу о каријерама своје деце. Што се тиче пројекта Женска страна медаље, та идеја се родила савим случајно, из мог разговора са супругом једног нашег познатог спортисте, која је иначе, родом из Ужица. Тада ми је казала: „А што не радите интервјуе са женама спортиста, сигурна сам да бисмо имале доста тога занимљивог да вам кажемо!“ Идеја је била усвојена, тако да сам урадила и 36 интервјуа са изабраницама срца наших спортиста.

- Разговарајући са мамама спортиста, све су ми казале исто, а то је да су њихова деца од првог тренинга веровала у успех. Њихови животи су пуни одрицања, али њима ништа није било тешко на путу до успеха: ни да путују на тренинге, ни да пропуштају рођендане, екскурзије. Један тата ми је рекао да је његов син тренира чак и за дочек Нове године јер тврди да је тај један тренинг када сви славе, а његов син тренира, онај који раздваја шампионе од осталих. А његов син је првак света, онда морам да му верујем. Заједничка црта им је и да лоше подносе поразе, али и да пруже руку бољем када изгубе. Често умеју да ми кажу да у професионалном спорту не важи гесло да је важно учествовати. Напротив, важно је победити. Да се никада не предају, никада нису потпуно задовољни, свесни су да морају да напредују, јер смисао није само попети се на врх, него цео живот корачати ка врху.

Шта сте најважније током професионалне каријере научили о себи, а шта о другима?

- Да умем да слушам и да морам да научим да будем стрпљива. Ово друго и даље учим (смех). Да може све, само понекад не може одмах. А о њима да су и они људи од крви и меса, да имају исте проблеме као и ми, имају исте недоумице као и ми. Нису поштеђени ничега људског, као што многи мисле. На друштвеним мрежама, али и у медијима, људи најчешће виде само најлепшу страну спорта. Виде медаље, осмехе, честитања и размишљају често: „Па лако је њима, путују по свету и освајају медаље!“ Али њихови животи, као уосталом и сви наши, нису само мед и млеко. Често наводим као пример да ме је пре неколико година позвао један наш спортиста чију каријеру пратим још од јуниорских дана, да ми се пожали на љубавне проблеме јер га је девојка оставила. Шалимо се и дан данас због тога, али тај његов потез заправо и дочарава суштину мог односа са њима: поверење и поштовање. И то да умем макар да их саслушам ако већ не могу да им помогнем.

Како врхунски спортисти амортизују стрес нагомилан током такмичења?

- У дружењу са породицом, пријатељима. Ево, на пример Новак: он после великих такмичења има периоде у којима не тренира и не узима рекет у руке, већ све време посвећује породици, пријатељима, путовањима. Познајем оне који када се врате са такмичења уопште не желе да причају о резултатима, без обзира да ли су они добри или лоши, већ се посвете дружењу са онима који им пријају, својом децом, партнерима, партнеркама. Знам и оне који одлазе код психолога јер им прича помаже.

Шта недостаје српском спорту да био донео још веће плодове?

- Лично, мислим да смо ми спортска велесила. Позови Србе ради успеха. Ми смо олимпијски, светски, европски шампиони. Мислим да нема тог спорта у којем ми не можемо да доминирамо. Имамо Новака, Ивану Шпановић, Николу Јокића, Василија Мицића, ватерполисте, Милицу Мандић, Тијану Богдановић... И они сами истичу колико им је живот сада олакшан јер имају доста боље услове за тренинг у односу на њихове почетке. Наравно, увек може боље, али у овом тренутку мислим да наши спортисти, причам о врхунским, имају одличне услове за тренинге.