Tuga na Dan žena

Blaženka G.J. (39), suprug Čedomir J. ubio je sekirom dok je bila u krevetu u kući u Batajnici. U centru Pirota pre nekoliko dana svoju bivšu partnerku ubio je s leđa muškarac M.M. pucnjima u glavu ispred jedne trgovine, dok je birala voće, samo su neki od natpisa iz dnevnih novina.

Od početka godine, za samo dva meseca u Srbiji je ubijeno devet žena. Poražavajuća statistika kaže da je to povećanje femicida od 350 odsto, jer godišnje u Srbiji u porodičnom nasilju strada oko 30 žena.

O razlozima zašto se dešavaju ovakvi slučajevi preko medija govore sociolozi, psiholozi, socijalni radnici, pravnici, stručnjaci za krvne delikte... Ali posle svakog ubistva žena u nama ostaje beskrajna tuga, a pitanje u kakvom to društvu i vremenu živimo, i može li se suzbiti nasilje bez odgovora.

Penziona reforma i povećanje granice za odlazak u penziju na 65 godina posle svega što su izdržale na radnom mestu i u borbi za opstanak porodice u protekle tri decenije pogodila je većinu žena u Srbiji. U Francuskoj je granica 62 godine, a namera vlasti da se ona pomeri na 65 godina izaziva lavinu protesta i štrajkova koji parališu zemlju.

Neki tamo „Žuća račundžija“ u svetu izračunao je da žene žive duže od muškaraca i da duže uživaju sopstvenu ili muževljevu penziju što „nije dobro“ za kapital i izdvajanja u penzioni fond. I tako smo i mi kao napredno rešenje usvojili ovaj model o povećanju starosne granice za žene za odlazak u penziju što je i slučaj i sa „najliberalnijim“ Zakonom o radu u Evropi koji je naša dika.

Naše sugrađanke, tekstilne radnice, zaposlene u trgovini, frizerke, konobarice, novinarke, žene na selu, sve koje rade za minimalnu zaradu, a protekle tri decenije bile su stub porodice i u periodu hiperinflacije ratnih devedesetih, tranzicije i tajkunske privatizacije, pandemije i ekonomske krize koja drma svet i kada napune 65 godina i ostvare uslov za penzionisanje mogu očekivati samo bednu penziju u skladu sa bednom platom.

One pozdravljaju što je sve veći broj žena na rukovodećim mestima i u našem gradu i što ih najmanje trećina mora biti na stranačkim izbornim listama, što se sve više govori i rodnoj ravnopravnosti...

Međutim, to ne umanjuje broj Užičanki koje će i ovog Osmog marta pokušati da zarade koji dinar više prodajom ruža i karanfila na glavnoj ulici ili penzionerki koje danonoćno pletu vunene čarape kako bi prodajom dopunile kućni budžet, jer rastu troškovi za stan, hranu, lekove...

Penzionerki, koje se s nostalgijom sećaju vremena, kada su poput žena iz „Gradine“ za Osmi mart putovale u Rim.

Bila su to vremena kada je Međunarodni dan žena, 8. mart bio uvažavan kao praznik, a sa njim i žena kao član društva koja je bila zaštićenija nego danas.

Zbog svega što nam se dešava i žalosti za izgubljenih devet života ovoga Osmog marta osećanje tuge ni kod Užičanki ne može zameniti ni jedno drugo.