Prokletstvo ili trijumf filmskih nastavaka?
Vest da Miroslav Momčilović priprema novi film inspirisan kultnim ostvarenjem „Kad porastem biću Kengur“ odjeknula je domaćom kulturnom javnošću, izazvavši istovremeno talas nostalgije i opravdanu dozu skepticizma.
Pitanje koje se nametnulo preko noći nije samo lokalnog karaktera: da li je reč o iskrenoj umetničkoj potrebi da se dopuni jedna antropološka slika Beograda sa početka ovog veka, ili je posredi besomučna komercijalizacija i pokušaj unovčavanja stare slave?
Kada film dobije status kultnog dela, on prestaje da pripada samo autorima i postaje deo kolektivnog sećanja. Svaki pokušaj dopisivanja takve istorije nosi ogroman rizik. Ukoliko nastavak ne opravda visoka očekivanja, javlja se bojazan da bi mogao narušiti i retroaktivno ugroziti besprekorni status koji je originalni film godinama uživao u popularnoj kulturi.
Da bismo uopšte razumeli mehanizam u koji Momčilović, ili bilo koji drugi reditelj, stupa kada snima nastavak, moramo napraviti jasnu razliku između filmskog formata i savremenih televizijskih serija.
Televizijski serijali funkcionišu po zakonu epizodičnosti. Serija je od samog početka osmišljena tako da raste kroz sezone, njeni narativni lukovi su rastegljivi, a likovi imaju prostor da se menjaju mesecima, pa i godinama.
Film je, nasuprot tome, tradicionalno zaokružena celina u tri čina. On zahteva unutrašnju koheziju i katarzu koja se završava padom zavese. Kada film dobije nastavak, ta zaokruženost se na izvestan način ponovo otvara, što stvara potpuno drugačiji umetnički izazov u odnosu na organski razvoj jedne televizijske sezone.
U teoriji filma, pojam nastavka je izuzetno širok i vremenom je evoluirao u složenu mrežu termina. Danas više ne govorimo samo o prostom produženju priče. Imamo „sequel“ koji nastavlja tamo gde je prethodni deo stao, ali i „prequel“, odnosno prednastavak, koji istražuje događaje koji su prethodili originalu i pokušava da osvetli motive likova pre nego što su postali ono što znamo.
Tu su i „spin-off“ ostvarenja koja izdvajaju sporedne likove u sopstvene filmske univerzume, kao i sve popularniji „reboot“ projekti, koji potpuno brišu dosadašnji kontinuitet i priču pokreću ispočetka. Svi ovi oblici svedoče o tome da je savremeni bioskop postao prostor neprekidnog recikliranja i reinterpretacije već poznatih mitova.
Ipak, iza ovih teorijskih odrednica krije se surovi moderni marketinški pristup komercijalnoj kinematografiji, u kojoj film više nije samo umetničko delo, već jezgro šire industrijske franšize.
Uspeh na bioskopskim blagajnama danas je tek početna stanica. Prava ekonomska moć krije se u pratećoj industriji – od naprednih kompjuterskih igara koje igračima omogućavaju da sami zakorače u svet sa platna, preko linija odeće sa motivima filma, pa sve do igračaka i replika prepoznatljivih superherojskih rekvizita, poput kultnih kaciga, svetlosnih sablji, štitova i plaštova.
Film u 21. veku funkcioniše kao jedna od najskupljih moguća reklama za proizvode koje konzumiramo u svakodnevnom životu, čime se estetska vrednost neretko podređuje čistom profitu.
Da sve ne mora biti plod bezdušne industrijske trake, pokazuju svetli i pozitivni primeri iz istorije kinematografije. Postoje nastavci koji ne samo da su opravdali postojanje svojih prethodnika, već su ih po popularnosti, zaradi i značaju u pop-kulturi daleko nadmašili.
Džejms Kameron je jedan od najprepoznatljivijih primera ovog fenomena. Njegov „Terminator 2: Sudnji dan“ uzeo je svedene okvire originalnog naučnofantastičnog trilera i transformisao ga u eksplozivni akcioni spektakl koji je redefinisao vizuelne efekte i postao jedan od stubova žanra.
Sličan trijumf Kameron je ostvario i sa filmom „Osmi putnik 2“ (Aliens). Dok je original Ridli Skota bio kamerni svemirski horor i remek-delo napetosti, Kameron je u drugom delu prebacio priču u višu brzinu, kreirajući furiozan, adrenalinski ratni film koji je publici ponudio potpuno novo, ali podjednako fascinantno bioskopsko iskustvo.
Na kraju, sudbina Momčilovićevog novog pogleda na Kengurovu potkrovnu svakodnevicu i sudbine likova sa Voždovca zavisiće isključivo od toga da li u toj priči ima iskrene ljudske emocije koja je krasila original iz 2004. godine.
Bioskopska publika na ovim prostorima ume da oprosti tehničke nedostatke, ali retko prašta odsustvo duše i puki pokušaj eksploatacije nostalgije.
Nastavci mogu biti trijumfi koji pomeraju granice umetnosti, ali jednako mogu ostati zapamćeni kao bledi eho prošlosti.
Kengur je jednom uspeo da poleti visoko – ostaje nam da vidimo da li će njegov novi skok biti let u večnost ili bolan pad na beogradski asfalt.
Za „Infoeru“ i „Vesti“ piše Nedeljko Mitrović
Učitavanje komentara...