Odlazak novinara iz redakcija zbog neredovnih plata, pad tiraža lokalnih listova, potom i gašenje, pokušaj da se opstane u onlajn formi koja čitaocu u odnosu na ranije nudi sadržajno manje, situacije su kroz koje su prošli mnogi lokalni mediji u Srbiji. Sve je manje onih koji se mogu pohvaliti dugovečnošću. Jedan od retkih koji postoji već 85 godina je nedeljnik „Vesti“.
Pojava medija u Užicu vezana je za 1885. godinu kada je osnovana prva savremena štamparija. Ona će, kao i konkurentska iz 1904. godine, opstati do Drugog svetskog rata i biti ključna za štampu prvog broja „Vesti“. Prva četiri lista u Užicu štampala je prvopomenuta. To su „Zlatibor“ (1885), „Okružna uprava“ (1892) i „Drina“ (1892). Prva dva bila su stranački i službeni list užičkog odbora Radikalne, a treći stranački list Narodno liberalne stranke. Jasminka Đurić pri istraživanju užičkih medija u 19. i prvoj polovini 20. veka navodi da partije u ovom periodu novine koriste za stranačke prepirke i uvrede. Jedini list koji će tada težiti da bude opšte-informativan je „Užičanin“ (1894) koji ubrzo nestaje.
Listovi slični ovom pojaviće se tridesetih godina prošlog veka – „Užičke novine“, „Narodni glasnik“, „Narodne novine“, „Užičke novosti“ i „Užički glas“. U ovim novimama biće obrađivane i ekonomske, privredne, poljoprivredne, zdravstvene teme, sport, a objavljivani su i književni prilozi.
Iako neće dugo opstati, ovi mediji delom su uticali na kontekst u kom će biti objavljen prvi broj „Vesti“, u sredu 1. oktobra 1941. godine, nekoliko dana po formiranju Užičke republike. Prvobitno osnovan kao glasilo partizanskog pokreta, u posleratnom periodu dobiće drugi karakter. Njega će tokom trajanja republike zameniti „Borba“, da bi nastavio da izlazi po oslobođenju Užica, 1944. godine. Prekid je napravljen još jednom, od 1. maja 1949. do 14. februara 1952, kada je zamenjen „Pobedom“. Posle toga neometano izlazi do danas.
O periodu koji je usledio, o tzv. zlatnim godinama „Vesti“, govori nekadašnja glavna i odgovorna urednica lista i tada novinar početnik, Milica Turudić.
- U „Vesti“ sam došla kao pripravnik, samo nekoliko meseci fali, pa pre pola veka. Daleke 1977. godine iako sa diplomom fakulteta, polagala sam prijemni ispit. Ocenjivala me je komisija od kolega u pismenosti, u istupanju pred mikrofonom, opštoj obaveštenosti. Nije to bila šala – ističe ona i dodaje da su „Vesti“ tada imale oko 40 zaposlenih, od toga oko 25 novinara.
Pored redakcije u Užicu, ova medijska kuća imala je i stalne dopisnike iz više okolnih opština, kao što su Ivanjica, Kosjerić, Požega, Čajetina, Nova Varoš i Prijepolje.
- Imali smo i stalne saradnike koji su donosili vesti naročito iz sporta, uz jedinu nadoknadu, da im se ime pojavi i da vest ode u etar ili na stranice novina – navodi ona.
Na 30 godina od postojanja „Vesti“, od 28. decembra 1971. godine, počelo je emitovanje prvog radijskog programa u jugozapadnoj Srbiji. Čuvenu rečenicu „Ovde Radio Titovo Užice, emitujemo eksperimentalni program...“ izgovorili su spikeri Dušan Stanić i Gordana Stamatović. Uređivala ga je redakcija „Vesti“ što je praksa koja se održala i do danas.
- Trudili smo se da ni jedan događaj ne preskočimo,obeležimo poslovne uspehe, događaje vezane za određenu sredinu... Novine i „Radio Užice“ su se dopunjavali, isti novinari su radili za oba medija, unoseći svoju kreativnost u sve ono što im je stavljeno u zadatak – objašnjava Turudić i dodaje - svi naši dopisnici poznavali su svoju sredinu, događaje u njoj, pa tako informacije si mogao da dobiješ od predsednika mesne zajednice, šefa mesne kancelarije, doktora iz mesne ambulante, direktora nekog većeg ili manjeg preduzeća, šumara, pa i od meštana koji su umeli da ispričaju priču, opišu događaj.
Kako navodi, bilo je obavezno novinarsko pravilo da se čuje i druga strana.
- Smatrali smo da je to put kojim se dolazi do istine. Valjda su nam zato i verovali, novine su se čitale i kupovale na kioscima, a bilo je i malo prestiža pojaviti se u njima ili pak ispričati priču na radiju – ističe nekadašnja urednica i novinarka „Vesti“.
Ova medijska kuća imala je i svoju štampariju, pa su izdavane knjige, rečnici i druge publikacije. Objavljivani su i podlisci „Valjaonice“ i „Prvog Partizana“, a svoje list imala su i druga preduzeća , nezavisno od ovog medija, kao što je „Cveta Dabić“.
- Sa podlistkom za „Valjaonicu bakra i aluminijuma“ i za „Prvi partizan“ dostigli smo tiraž blizu 20.000 primeraka. Pored toga izlazili su povremeno i dodaci iz kulture, ekologije, dečje strane i sl. Sa radio stanicom širio se naš uticaj na regionu koji smo po obavezi pokrivali, ali radio talasi, pa i po neki broj „Vesti“ odlazili su i dalje - napominje Turudić.
Svako od novinara imao je svoju rubriku, oblast koju je dobro poznavao, te imao obavezu da prati određene događaje, pravi teme i pronalazi sagovornike. Isto je bilo i na radiju.
- Tome su i te kako doprinosile emisije na radiju koje su imale svoj redosled, svoje vreme i svoje voditelje. Naravno, kretalo se od politike, privrede, pa preko zdravstva, obrazovanja, poljoprivrede, kulture, sporta, zabave. I noćni programi, specijalne emisije, imale su svoje slušaoce, a u tim emisijama davali smo šansu i mladim saradnicima da uz novinare realizuju svoje ideje koje interesuju njihovu generaciju - navodi ona i dodaje - na taj način rekla bih da smo imali dosta vesti, pa i onih iz najudaljenijih sela, sa manjih i većih događaja. Reportaža, priča, osvrt, komentar, razgovor sa značajnim ličnostima iz brojnih oblasti, sve su to bile naše obaveze.
U doba mejl komunikacije i mobilnih telefona koji su zamenili fotoaparat i snimač zvuka, kada od objave saopštenja dobijenog iz okolne opštine vešte novinare na portalima deli nekoliko minuta, teško je zamisliti koliko je bio dug i mukotrpan posao doći do sagovornika i zabeležiti nečiji stav ili informaciju.
- Naravno, telefon je bio najveća sprava za kontakte, naši dopisnici javljali su šta ima novo ili pak slali koverte sa tekstovima autobusima. A za priče, zanimljive sagovornike, razne manifestacije morali smo uprtiti uher (snimač zvuka), težak bogami četiri, pet kilograma, sesti u auto, ali češće u autobus, pa put pod noge – objašnjava ona.
Turudić navodi da je sve planirano na redakcijskim sastancima, kao i da su analizirali ono što je učinjeno protekle sedmice. Pohvale i kritike urednika nisu bile retkost, ali novinari su bili svesni kada pogreše.
- Ne mogu reći da nije bilo grešaka, promašenih tema, ali i po neka iskrivljena činjenica. Uvek smo bili spremni da se izvinimo, a pisma čitalaca i reagovanja, koje su bile naše redovne rubrike, bili su naš korektivni faktor. Nismo se ljutili ako je ispravka bila na mestu. Međutim, ono što je važno napomenuti, retko je bilo reči laž, lopov, kriminalac, i još mnogih koje danas haraju našim medijima - primećuje ona.
Neretko čitaoci su dolazili u redakciju i iznosili probleme novinarima. Na osnovu tih priča, nastajale su teme za naredni broj. Turudić je pisala na teme i o problemima iz oblasti politike, skupštinskog izveštavanja, sindikalnog delovanja, socijalne politike, zdravstva, radila reportaže sa mnogih manifestacija iz našeg kraja.
- Ako bih birala šta je ono što je najviše vredelo to je tema u kojoj su pokretani problemi siromašnih, ugroženih, starih, a kad je to nailazilo na odjek nadležnih i kad su ti problemi rešavani, to je ono što sam cenila kao vredno - kaže novinarka u penziji koju je ovo iskustvo podstaklo da se i danas bavi humanitarnim radom - i baš u takvim i sličnim temama ogledao se uticaj lokalnih medija, gde je pojedinac bio u prvom planu.
Turudić dodaje da su društvene krize tokom 90-ih značajno naštetile medijima. Manje je ulagano u medije, nije bilo novca, kolege su napuštale redakcije, a mediji se gasili. Za nju ova profesija danas predstavlja nešto drugo.
- Novinarska profesija više nema one draži koja je nas pratila baš tih osamdesetih. Kada bi naš urednik upao u u redakciju i ako bismo svi sedeli na radnim mestima, uzviknuo bi: „Napolje bre, šta sedite tu kao babe? Idite u kafanu i tamo se može naći neka tema, a ne da ovde ogovarate jedni druge“ – priseća se Turudić koja ističe da danas medije gotovo i ne prati, tek pročita naslove, i zaključuje da je novinarstvo bilo i „druženje, poštovanje kolega, uzajamna saradnja“.
Devedesetih godina usledila je ekspanzija elektronskih medija. Pojavom prve privatne radio-stanice „Radio 31“ u ovom delu Srbije započeo je razvoj privatnog radijskog sektora. Novu etapu u razvoju lokalnih elektronskih medija označio je i početak televizijskog emitovanja. Godine 1994. program počinje da emituje „TV 5“, prva privatna televizija u našem okrugu. Početkom 21. veka donet je Zakon o elektronskim medijima, kojim je ukinuto državno vlasništvo u lokalnim medijima.
Na području Užica danas rade četiri radio-stanice – „Radio Užice“, „Radio Luna“, „Prvi radio“ i „Radio San“, kao i dve televizije – „TV 5“ i „TV Lav“. U tom periodu postojao je i još jedan štampani medij – „Užička nedelja“, koji je kasnije prestao da izlazi. Od tadašnjih lokalnih štampanih medija, danas postoji samo list „Vesti“.
Projekat „Naša užička priča - čitaj između redova“ sufinansira Grad Užice.
Učitavanje komentara...