- Од почетка сам имала идеју да све што изаткам буде једноставно и носиво, модерног дизајна и материјала, примерено данашњем времену и ова идеја ме води и данас. Пласирала сам своје ткане одевне предмете најпре преко “Сирогојна”, а онда је 2012. године настала ткачка радионица “Нићаница”. Било је то време када сам стекла брзину и рутину рада на разбоју и себе пронашла у овом дивном занату који ме је окупирао - сећа се својих почетака једина власница ткачке радионице на Златибору из које се данас чује звук разбоја
Рођена је у околини Вишеграда. Златиборка постаје из љубави, а на златној планини њен хоби прераста у посао. Бранка Александрић је ткаља чије нити плене лепотом, а њени шалови, капутићи, пончо, торбе одавно су пронашли пут до срца многих жена. Недавно је у Бранкином умећу имала прилику да ужива и публика на Краљевом тргу, на њеној првој модној ревији. Каже да је ткање највише учила од баке Ивке и мајке Милице. У традицији вишеградског краја је да сва женска деца знају ручне радове, и ткање и плетење. Женама није било лако да седну за разбој после напорног дана на имању и многе су једва дочекале да разбој нестане из куће. Али Бранка је делове бакиног разбоја сачувала надајући се да ће једног дана имати свој кутак у коме ће ткати за себе и своју душу. Та жеља јој се остварила после тешких година на овдашњим просторима.
Ратних деведесетих издржавала сам себе плетењем. Имала сам рођаке у ужичком крају и преко њих сам пласирала вунене прслуке, џемпере, чарапе... На Златибор сам дошла после рата са иглама под рукама и тако две године са тезгом у најму. Затим сам нашла посао у туристичкој агенцији, удала се, али све време, љубав према ткању није ме напуштала – приповеда нам Бранка о почецима ткачког живота док разговарамо у њеној радионици у центру Златибора. Са ткањем је кренула из хобија, најпре су то били једноставни шалови после чега су уследиле позитивне реакције другарица, рођака и познаника и први упити “можеш ли и мени тако да урадиш шал”. Помоћ приликом оснивања „Нићанице“ и израде бизнис плана пружила јој је општина Чајетина што Бранка не заборавља. И овом приликом истиче “колико чувамо старе занате – толико чувамо себе” и поручује “чувајмо своју културу и традицију, своје симболе и мотиве”.
- Све што је аутентично наше треба да преносимо генерацијама и да га чувамо. Морамо се свуда борити и овде на Златибору да имамо наше аутентичне производе, домаћу израду и то одушевљава не само госте када бораве на планини. Мислим да се недовољно трудимо да сачувамо оно што је део нас, било да је вез на кошуљи, вунена чарапа, или народна ношња – примећује Бранка и поручује да је ткачки занат део нашег идентитета и треба да га сачувамо борећи се из петних жила. На жалост интерсовања младих да науче ткање је слабо, а и поједине баке када уђу у њену радњу унуцима објашњавају да „тета плете на машини“ после чега уследи Бранкина прича о разбоју на коме су наши стари ткали ћилиме, простирке, платно...
Ткање има много тајни, а прва је да стварно морате да волите овај занат, јер захтева добру концентрацију, посебно у фази припреме која изискује стрпљење и математику, израчунати колико има нити, које су дужине, приповеда Бранка.
- Ткање је и добра терапија, опуштајуће за главу и душу, одмара и то је на неки начин разговор са самим собом. Када седнете за разбој догоди се понекад “прекид филма” са окружењем и оним што вас брине. – описује овај процес наша саговорница као путовање до “самога себе”. Одевни предмети које израђује су јако постојани о чему сведоче и реакције купаца који су пре 15 година купили њен капутић или пончо. У питању су комбинације вуне и памука, вуне и лана, вуне и вискозе.
Стекла сам рутину. За један капутић раније ми је требало неколико дана, спор је ово занат, док уведете и израчунате, посебно ткате рукаве, предњицу, леђа, капуљачу, џепове... Некад сам осам дана ткала један шал када сам почињала, а онда стекнете брзину - објашњава Бранка како је стицала рутину и како се долази до сертификата остављајући свој печат.
Долазила је комисија из Београда у њену ткачку радионицу код куће и после виђеног сертификат Министарства за привреду није изостао. Комисија је проверавала све, од магацина са материјалима до најважнијег - демонстрације рада на разбоју и израде предмета. Лепо је било видети Бранкино мајсторско писмо на зиду њене радње на Златибору. Само да их је више у нашем крају.
Радост
Не могу да вам опишем радост када сам пласирала први ткани предмет, а највише ме радује повратна информација људи да су задовољни. Мени то много значи и за мене је то био мотив да наставим. Дешавало се да у центру Београда изненада уочим на некој жени одевни предмет који су моје руке изаткале и тај осећај среће тешко је описати... Дешава се да људи уђу у радњу на Златибору, одушевљени виђеним и поставе ми питања да ли сам дизајнер, или да ли сам завршила примењену уметност... - приповеда Бранка Александрић и једноставно одговара да је вероватно у питању божји дар и њен осећај за боје и комбинације.
Инспирација су ми боје и детаљи. На разбоју можете да урадите разне мустре и шеме као и у плетењу. Себе сам пронашла у игри материјала са детаљима и тако ширила асортиман. Морате да ослушкујете тржиште. Ткање је “спор” занат и ови предмети нису за масовну продају, а верујте заради се једна просечна плата, али сам као човек веома задовољна што радим оно што волим – испричала нам је Бранка док смо са њом разговарали на Златибору
За венчање сам урадила једној девојци шал са златним и сребрним нитима да буде што ефектнији. За све прилике шал може да се направи, само треба идеја.
Učitavanje komentara...