„Капија 4“ представља Микановићева сећања од раног детињства у Лучанима до данашњице, са посебним освртом на период војног школовања у Сарајеву и Београду и војне службе у Косовској Митровици, Скопљу, Лесковцу, Крушевцу и Краљеву. Значајан део књиге заузима и његово сведочење о дешавањима на Косову и Метохији у два наврата, од 1982. до 1989. године и од 1993. до 1999. године.
Током ратних збивања у јужној српској покрајини, аутор књиге био је на позицији начелника Интендантске службе 125. моторизоване бригаде при 52. Приштинском корпусу. За ову бригаду везује се учешће у борбама на Кошарама.
Микановић наглашава да није био директни учесник борби, али да је био на истуреном командном бригадном месту од почетка до краја формирања бригадног места, те су сведочења у књизи настала у сусрету са борцима.
- Имао сам доста сусрета са војницима са карауле Кошаре, са борцима, на пример приликом пријема у болницу... Сви они који су учествовали у борбама на Кошарама, првенствено војници и старешине 53. граничног батаљона и сви који су нам долазили у испомоћ, и људи из састава наше бригаде, заслужују дубоко поштовање и дивљење - истакао је он.
Колико год књига обиловала биографским подацима, она је пре свега сведочење аутора о Југословенској народној армији из угла припадника исте. Тако је настао и назив књиге који се односи на капију касарне у Сарајеву, где се школовао, а која у Микановићевим записима добија пренесено значење.
- Капија 4 је била главна капија у касарни. На ту капију је могло само да се уђе или изађе када завршаваш школовање и ако те истерају. Није ту било много размишљања. Или си за овај посао или ниси – појаснио је Микановић.
Генерал-мајор у пензији Миленко Зарић који је највећи део службе посветио позадинском обезбеђењу наводи да га је посебно одушевило како је аутор описао рад интедантске службе током 1998. и 1999. године.
- Колико је позадинско обезбеђење било битно за борбени морал и остале елементе борбене готовости говори нам јасно Микановићево запажање. Ценећи његову људску природу и скромност, много веће проблеме он је имао, него што их је описао у књизи - рекао је Зарић.
Под овим термином, наводи Зарић, подразумева се техничко обезбеђење односно одржавање технике, снабдевање муницијом и горивом између осталог, затим интендатско обезбеђење, као што је исхрана, облачење, водоснабдевање, чување намирница и осталог за свакодневни живот и рад војника, али и саобраћајно, санитетско, ветеринарско, финансијско и грађевинско обезбеђење...
Иницијатор објављивања рукописа био је Микановићев пријатељ, потпуковник у пензији Милутин Јокић који је рукопис проследио ужичком архиву, оценивши оно што је забележено као „реално, објективно и истинито“.
Књига је штампана средствима Града Ужица и Чачка, а у издању Историјског архива Ужице и Међуопштинског историјског архива Чачка.
Жељко Марковић, директор ужичког архива, истакао је да је ова књига попут пошиљке војник војнику (довољно је било написати „војник војнику“ и писмо је, без маркице, стизало примаоцу).
- Управо је потпуковник Микановић написао ту пошиљку свим својим саборцима који су са њим служили војску и служили држави. Такође, верујем, и младима, онима које интересује шта се то дешавало и кроз шта смо све прошли - рекао је Марковић о разлозима за објављивање рукописа.
Директорка Међуопштинског историјског архива Чачка, Лела Павловић, навела је да је ова књига још једно од сведочанстава актера грађанских ратова 90-их, насталих у жељи да ти људи представе своју улогу и обелодане мање познате догађаје и искуства, а која ће будућим генерацијама бити неопходно штиво уз званична документа команде и политичких представника 80-их и 90-их година прошлог века.
Записе прате и фотографије из приватне архиве аутора, као и цртежи ученика 2. разреда Уметничке школе у Ужицу, Сергеја Ристеског. Одломке из књиге читали су ученици Ужичке гимназије, Димитрије Станкић и Јован Гогић.
Učitavanje komentara...