Џемпери који греју нашу душу

Пре шест деценија нашли су се на модним пистама Милана и Париза. Израђени од квалитетне вуне са заштитним знаком „кућицом“ својом топлином грејали су жене које су обележиле 20. век, краљицу Елизабету Другу, Јованку Броз, Лив Улман, Раису Горбачов, Ненси Реган... Вредне руке плетиља из Сирогојна стварале су и створиле српски бренд који и данас живи у оквиру „Сирогојно цомпанy“

Незаобилазна личност поред визионара и креатора Добриле Смиљанић која је себе уградила у стварање и развој познатог српског бренда свакако је Раде Љубојевић, власник „Сирогојно цомпанy“. Учествовао је у настанку овог предузећа, почео као референт и постао директор предузећа да би 1998. године вођен пре свега емоцијом купио основна средства ове фирме. У годинама када је Сирогојно џемпер постајао светски производ модерно су пословали упркос индукторском телефону, сећа се Љубојевић.

- Говоримо у дигиталном добу, а ми смо тада имали индукторски телефон и извозили у Немачку 6-7 милиона марака годишње руком рађених џемпера. То су рецимо 1976-78. године и део осамдесетих у којима је свака за „Сирогојно“ била година нових проширења тржишта укључујући велико тржиште Јапана. И данас је Сирогојно џемпер једини производ који се у Јапану продаје у малопродаји из Источне Европе и то је традиција. Када нико није трговао са Јапаном ми смо трговали – прича за „Вести“ Раде Љубојевић који је рођен у Сирогојну, и чија се породична кућа налази на пет минута од седишта фирме и Музеја плетиља.

Током 1987. године одлази у београдски „Југоекспорт“, а затим у Немачку. Присећа се да су санкције нанеле штету самој фирми, јер је била стопостони увозник вуне, а 70-80 одсто извозник вунених артикала. Распад Југославије значио је да „Сирогојно“ остаје без тржишта и тако таворе до 1997. када долази време за стечај или решење.

- Ношен емоцијама и сентименталношћу, више приврженошћу „Сирогојну“ него интересом да ће ми донети неке паре, размишљао сам да ће „Сирогојно“ уколико га неко не приватизује како треба, једног дана доћи у ситуацију да има разбијене прозоре као у Јасенову или Стублу. Стварала ми се увек слика мог доласка у Сирогојно, у село разбијених прозора. Рекао сам себи, сада си у ситуацији, треба да помогнеш – сећа се Љубојевић прве акцијске приватизације која је урађена у Србији 1. јануара 1998. године када је званично купио основна средства након повратка и десетогодишњег боравка у Немачкој.

- Моја мајка Јакова је била једна од плетиља доста дуго и преузимање „Сирогојна“ је на неки начин била и обавеза према њој. Био је то успешан покрет еманципације жена које су биле замајац развоја читавог краја. Жене су почеле да имају своје приходе и саме да инвестирају у своје домаћинство, школовале децу и имале сигурност. Мислим да се после деведесетих и две хиљадитих нико није бавио оваквим начином привређивања који је изузетно хуман са социјалног аспекта – сећа се дана преузимања „Сирогојна“наш саговорник.

Ентузијазам се вратио, добро је познавао тржиште овог артикла у Европи где је имао доста контаката. Интензивоно су радили да врате Сирогојно џемпер на тржиште, санкције су биле прекинуте, крећу на сајмове и промоције, враћају у многе продавнице.

Али у септембру 1998. године крећу нагађања око бомбардовања Србије и купци почињу да одустају и у марту 1999. године све стаје, тако да све што су урадили руши се као „кула од карата“. После бомбардовања поново почињу испочетка, промоција, сајмови, тржиште, купци... У том периоду Европа издаје „белу листу“ од 450 предузећа из Србије која могу радити са Европом и на њој је и „Сирогојно“, али власника тадашња власт ставља на „црну листу“. После промена поново почиње извоз и Сирогојно џемпер је присутан на неким тржиштима, али у мањим количинама него раније за шта постоје разлози. Међутим, квалитет и традиција коју Сирогојно има јер дуго егзистира на тржишту свакако су повољне околности.

- Ући ћете у скијашке центре у Кицбилу и Оберсдорфу у продавницу и питати да ли знају за Сирогојно џемпер рећи ће вам да знају. Дугогодишље присуство на светском тржишту и данас имате у Америци људе који наручују наше џемпере. Купци наших џемпера су из целог света и користимо савремен начин продаје преко интернета. Предиво купујемо на Исланду и из ове земље набављамо сировину за плетење већ 54 године. Дизајн нам раде млади дизајнери са Факултета примењених уметности као и наши стални дизајнери. Производња плетива је само 5 одсто активности и промета „Сирогојно цомпанy“, али веома значајан – додаје Љубојевић.

Али оно што је тужно за овај амбијент,јесте да смо ми све учинили, да све брендове које смо имали у Југославији девалвирамо и „доведемо на улицу и продајемо“. То није добро. Проблем је што нема довољно плетиља и што се лажни џемпери из Сирогојна продају на улици, али и што се начин одевања променио, са далеко нижим квалитетом сировине, а Сирогојно џемпер носите 15-20 година. Проблем је што ми нисмо дефинисали шта је то домаћа радиност, шта су то стари занати, какви су бенефити? На сваки динар исплаћен за рад жена плаћамо 47 одсто пореза и доприноса што је некада било само 2 одсто, а на улици то нико не плаћа, тако да је наша цена рада у старту за толико оптерећена. И купац из иностранства који хоће да купи Сирогојно џемпер чује да се на улици лажни продаје за 10-12.000 динара, а наш 25.000 динара и на тај начин доводи у заблуду . Све смо заштитили, и жиг и ауторско право, дизајн, али то нема никакве последице да се спречи плагијат и нелојална конкуренција – упозорава човек који из дубоке емоције према родном крају није дозволио да се угаси занат који је заштитни знак не само Златибора.