Проклетство или тријумф филмских наставака?
Вест да Мирослав Момчиловић припрема нови филм инспирисан култним остварењем „Кад порастем бићу Кенгур“ одјекнула је домаћом културном јавношћу, изазвавши истовремено талас носталгије и оправдану дозу скептицизма.
Питање које се наметнуло преко ноћи није само локалног карактера: да ли је реч о искреној уметничкој потреби да се допуни једна антрополошка слика Београда са почетка овог века, или је посреди бесомучна комерцијализација и покушај уновчавања старе славе?
Када филм добије статус култног дела, он престаје да припада само ауторима и постаје део колективног сећања. Сваки покушај дописивања такве историје носи огроман ризик. Уколико наставак не оправда висока очекивања, јавља се бојазан да би могао нарушити и ретроактивно угрозити беспрекорни статус који је оригинални филм годинама уживао у популарној култури.
Да бисмо уопште разумели механизам у који Момчиловић, или било који други редитељ, ступа када снима наставак, морамо направити јасну разлику између филмског формата и савремених телевизијских серија.
Телевизијски серијали функционишу по закону епизодичности. Серија је од самог почетка осмишљена тако да расте кроз сезоне, њени наративни лукови су растегљиви, а ликови имају простор да се мењају месецима, па и годинама.
Филм је, насупрот томе, традиционално заокружена целина у три чина. Он захтева унутрашњу кохезију и катарзу која се завршава падом завесе. Када филм добије наставак, та заокруженост се на известан начин поново отвара, што ствара потпуно другачији уметнички изазов у односу на органски развој једне телевизијске сезоне.
У теорији филма, појам наставка је изузетно широк и временом је еволуирао у сложену мрежу термина. Данас више не говоримо само о простом продужењу приче. Имамо „сеqуел“ који наставља тамо где је претходни део стао, али и „преqуел“, односно преднаставак, који истражује догађаје који су претходили оригиналу и покушава да осветли мотиве ликова пре него што су постали оно што знамо.
Ту су и „спин-офф“ остварења која издвајају споредне ликове у сопствене филмске универзуме, као и све популарнији „ребоот“ пројекти, који потпуно бришу досадашњи континуитет и причу покрећу испочетка. Сви ови облици сведоче о томе да је савремени биоскоп постао простор непрекидног рециклирања и реинтерпретације већ познатих митова.
Ипак, иза ових теоријских одредница крије се сурови модерни маркетиншки приступ комерцијалној кинематографији, у којој филм више није само уметничко дело, већ језгро шире индустријске франшизе.
Успех на биоскопским благајнама данас је тек почетна станица. Права економска моћ крије се у пратећој индустрији – од напредних компјутерских игара које играчима омогућавају да сами закораче у свет са платна, преко линија одеће са мотивима филма, па све до играчака и реплика препознатљивих суперхеројских реквизита, попут култних кацига, светлосних сабљи, штитова и плаштова.
Филм у 21. веку функционише као једна од најскупљих могућа реклама за производе које конзумирамо у свакодневном животу, чиме се естетска вредност неретко подређује чистом профиту.
Да све не мора бити плод бездушне индустријске траке, показују светли и позитивни примери из историје кинематографије. Постоје наставци који не само да су оправдали постојање својих претходника, већ су их по популарности, заради и значају у поп-култури далеко надмашили.
Џејмс Камерон је један од најпрепознатљивијих примера овог феномена. Његов „Терминатор 2: Судњи дан“ узео је сведене оквире оригиналног научнофантастичног трилера и трансформисао га у експлозивни акциони спектакл који је редефинисао визуелне ефекте и постао један од стубова жанра.
Сличан тријумф Камерон је остварио и са филмом „Осми путник 2“ (Алиенс). Док је оригинал Ридли Скота био камерни свемирски хорор и ремек-дело напетости, Камерон је у другом делу пребацио причу у вишу брзину, креирајући фуриозан, адреналински ратни филм који је публици понудио потпуно ново, али подједнако фасцинантно биоскопско искуство.
На крају, судбина Момчиловићевог новог погледа на Кенгурову поткровну свакодневицу и судбине ликова са Вождовца зависиће искључиво од тога да ли у тој причи има искрене људске емоције која је красила оригинал из 2004. године.
Биоскопска публика на овим просторима уме да опрости техничке недостатке, али ретко прашта одсуство душе и пуки покушај експлоатације носталгије.
Наставци могу бити тријумфи који померају границе уметности, али једнако могу остати запамћени као бледи ехо прошлости.
Кенгур је једном успео да полети високо – остаје нам да видимо да ли ће његов нови скок бити лет у вечност или болан пад на београдски асфалт.
За „Инфоеру“ и „Вести“ пише Недељко Митровић
Učitavanje komentara...