Одлазак новинара из редакција због нередовних плата, пад тиража локалних листова, потом и гашење, покушај да се опстане у онлајн форми која читаоцу у односу на раније нуди садржајно мање, ситуације су кроз које су прошли многи локални медији у Србији. Све је мање оних који се могу похвалити дуговечношћу. Један од ретких који постоји већ 85 година је недељник „Вести“.
Појава медија у Ужицу везана је за 1885. годину када је основана прва савремена штампарија. Она ће, као и конкурентска из 1904. године, опстати до Другог светског рата и бити кључна за штампу првог броја „Вести“. Прва четири листа у Ужицу штампала је првопоменута. То су „Златибор“ (1885), „Окружна управа“ (1892) и „Дрина“ (1892). Прва два била су страначки и службени лист ужичког одбора Радикалне, а трећи страначки лист Народно либералне странке. Јасминка Ђурић при истраживању ужичких медија у 19. и првој половини 20. века наводи да партије у овом периоду новине користе за страначке препирке и увреде. Једини лист који ће тада тежити да буде опште-информативан је „Ужичанин“ (1894) који убрзо нестаје.
Листови слични овом појавиће се тридесетих година прошлог века – „Ужичке новине“, „Народни гласник“, „Народне новине“, „Ужичке новости“ и „Ужички глас“. У овим новимама биће обрађиване и економске, привредне, пољопривредне, здравствене теме, спорт, а објављивани су и књижевни прилози.
Иако неће дуго опстати, ови медији делом су утицали на контекст у ком ће бити објављен први број „Вести“, у среду 1. октобра 1941. године, неколико дана по формирању Ужичке републике. Првобитно основан као гласило партизанског покрета, у послератном периоду добиће други карактер. Њега ће током трајања републике заменити „Борба“, да би наставио да излази по ослобођењу Ужица, 1944. године. Прекид је направљен још једном, од 1. маја 1949. до 14. фебруара 1952, када је замењен „Победом“. После тога неометано излази до данас.
О периоду који је уследио, о тзв. златним годинама „Вести“, говори некадашња главна и одговорна уредница листа и тада новинар почетник, Милица Турудић.
- У „Вести“ сам дошла као приправник, само неколико месеци фали, па пре пола века. Далеке 1977. године иако са дипломом факултета, полагала сам пријемни испит. Оцењивала ме је комисија од колега у писмености, у иступању пред микрофоном, општој обавештености. Није то била шала – истиче она и додаје да су „Вести“ тада имале око 40 запослених, од тога око 25 новинара.
Поред редакције у Ужицу, ова медијска кућа имала је и сталне дописнике из више околних општина, као што су Ивањица, Косјерић, Пожега, Чајетина, Нова Варош и Пријепоље.
- Имали смо и сталне сараднике који су доносили вести нарочито из спорта, уз једину надокнаду, да им се име појави и да вест оде у етар или на странице новина – наводи она.
На 30 година од постојања „Вести“, од 28. децембра 1971. године, почело је емитовање првог радијског програма у југозападној Србији. Чувену реченицу „Овде Радио Титово Ужице, емитујемо експериментални програм...“ изговорили су спикери Душан Станић и Гордана Стаматовић. Уређивала га је редакција „Вести“ што је пракса која се одржала и до данас.
- Трудили смо се да ни један догађај не прескочимо,обележимо пословне успехе, догађаје везане за одређену средину... Новине и „Радио Ужице“ су се допуњавали, исти новинари су радили за оба медија, уносећи своју креативност у све оно што им је стављено у задатак – објашњава Турудић и додаје - сви наши дописници познавали су своју средину, догађаје у њој, па тако информације си могао да добијеш од председника месне заједнице, шефа месне канцеларије, доктора из месне амбуланте, директора неког већег или мањег предузећа, шумара, па и од мештана који су умели да испричају причу, опишу догађај.
Како наводи, било је обавезно новинарско правило да се чује и друга страна.
- Сматрали смо да је то пут којим се долази до истине. Ваљда су нам зато и веровали, новине су се читале и куповале на киосцима, а било је и мало престижа појавити се у њима или пак испричати причу на радију – истиче некадашња уредница и новинарка „Вести“.
Ова медијска кућа имала је и своју штампарију, па су издаване књиге, речници и друге публикације. Објављивани су и подлисци „Ваљаонице“ и „Првог Партизана“, а своје лист имала су и друга предузећа , независно од овог медија, као што је „Цвета Дабић“.
- Са подлистком за „Ваљаоницу бакра и алуминијума“ и за „Први партизан“ достигли смо тираж близу 20.000 примерака. Поред тога излазили су повремено и додаци из културе, екологије, дечје стране и сл. Са радио станицом ширио се наш утицај на региону који смо по обавези покривали, али радио таласи, па и по неки број „Вести“ одлазили су и даље - напомиње Турудић.
Свако од новинара имао је своју рубрику, област коју је добро познавао, те имао обавезу да прати одређене догађаје, прави теме и проналази саговорнике. Исто је било и на радију.
- Томе су и те како доприносиле емисије на радију које су имале свој редослед, своје време и своје водитеље. Наравно, кретало се од политике, привреде, па преко здравства, образовања, пољопривреде, културе, спорта, забаве. И ноћни програми, специјалне емисије, имале су своје слушаоце, а у тим емисијама давали смо шансу и младим сарадницима да уз новинаре реализују своје идеје које интересују њихову генерацију - наводи она и додаје - на тај начин рекла бих да смо имали доста вести, па и оних из најудаљенијих села, са мањих и већих догађаја. Репортажа, прича, осврт, коментар, разговор са значајним личностима из бројних области, све су то биле наше обавезе.
У доба мејл комуникације и мобилних телефона који су заменили фотоапарат и снимач звука, када од објаве саопштења добијеног из околне општине веште новинаре на порталима дели неколико минута, тешко је замислити колико је био дуг и мукотрпан посао доћи до саговорника и забележити нечији став или информацију.
- Наравно, телефон је био највећа справа за контакте, наши дописници јављали су шта има ново или пак слали коверте са текстовима аутобусима. А за приче, занимљиве саговорнике, разне манифестације морали смо упртити ухер (снимач звука), тежак богами четири, пет килограма, сести у ауто, али чешће у аутобус, па пут под ноге – објашњава она.
Турудић наводи да је све планирано на редакцијским састанцима, као и да су анализирали оно што је учињено протекле седмице. Похвале и критике уредника нису биле реткост, али новинари су били свесни када погреше.
- Не могу рећи да није било грешака, промашених тема, али и по нека искривљена чињеница. Увек смо били спремни да се извинимо, а писма читалаца и реаговања, које су биле наше редовне рубрике, били су наш корективни фактор. Нисмо се љутили ако је исправка била на месту. Међутим, оно што је важно напоменути, ретко је било речи лаж, лопов, криминалац, и још многих које данас харају нашим медијима - примећује она.
Неретко читаоци су долазили у редакцију и износили проблеме новинарима. На основу тих прича, настајале су теме за наредни број. Турудић је писала на теме и о проблемима из области политике, скупштинског извештавања, синдикалног деловања, социјалне политике, здравства, радила репортаже са многих манифестација из нашег краја.
- Ако бих бирала шта је оно што је највише вредело то је тема у којој су покретани проблеми сиромашних, угрожених, старих, а кад је то наилазило на одјек надлежних и кад су ти проблеми решавани, то је оно што сам ценила као вредно - каже новинарка у пензији коју је ово искуство подстакло да се и данас бави хуманитарним радом - и баш у таквим и сличним темама огледао се утицај локалних медија, где је појединац био у првом плану.
Турудић додаје да су друштвене кризе током 90-их значајно наштетиле медијима. Мање је улагано у медије, није било новца, колеге су напуштале редакције, а медији се гасили. За њу ова професија данас представља нешто друго.
- Новинарска професија више нема оне дражи која је нас пратила баш тих осамдесетих. Када би наш уредник упао у у редакцију и ако бисмо сви седели на радним местима, узвикнуо би: „Напоље бре, шта седите ту као бабе? Идите у кафану и тамо се може наћи нека тема, а не да овде оговарате једни друге“ – присећа се Турудић која истиче да данас медије готово и не прати, тек прочита наслове, и закључује да је новинарство било и „дружење, поштовање колега, узајамна сарадња“.
Деведесетих година уследила је експанзија електронских медија. Појавом прве приватне радио-станице „Радио 31“ у овом делу Србије започео је развој приватног радијског сектора. Нову етапу у развоју локалних електронских медија означио је и почетак телевизијског емитовања. Године 1994. програм почиње да емитује „ТВ 5“, прва приватна телевизија у нашем округу. Почетком 21. века донет је Закон о електронским медијима, којим је укинуто државно власништво у локалним медијима.
На подручју Ужица данас раде четири радио-станице – „Радио Ужице“, „Радио Луна“, „Први радио“ и „Радио Сан“, као и две телевизије – „ТВ 5“ и „ТВ Лав“. У том периоду постојао је и још један штампани медиј – „Ужичка недеља“, који је касније престао да излази. Од тадашњих локалних штампаних медија, данас постоји само лист „Вести“.
Пројекат „Наша ужичка прича - читај између редова“ суфинансира Град Ужице.
Učitavanje komentara...