Кад на тренингу плачеш, на такмичењу се смејеш. Зној са тренинга наплати се на такмичењу, где се најбоље види шта си и колико радио, каже Милош Негић, бивши репрезентативац србије и европски карате судија
Милош Негић је на први тренинг отишао 1979. године и од тада никада није напустио карате. Некада такмичар, данас судија, кимоно је 2009. окачио о клин, али је пре тога љубав према овој вештини пренео на сина. Крајем маја, Негић је судио у Поречу на Сениорском европском првенству у каратеу, што је, како каже, посебна част.
Ваша биографија каже да сте карате заволели још на првом тренингу и до данас га нисте напустили?
Да, карате сам заволео још као дете, гледајући филмове у којима је звезда био Брус Ли. Тако је све почело, а онда су уследили тренинзи у КК „Слобода“, КК „24. септембар“, КК „Црвена Звезда“ и на крају КК „Борац“ из Чачка, у коме сам остварио своје највеће спортске успехе. Тај клуб је још у СФРЈ важио за један од бољих и организованијих, што је и данас. На први тренинг сам отишао 1979. године и од тада сам тренирао, са прекидима. Од 1984. до 1997. године сам био активан, а од 2005. до 2009. године, активирао сам се као ветеран. То је љубав које се није лако одрећи. Када једном осетиш драж тог прелепог спорта, више никада не можеш да га напустиш.
Упоран рад одвео Вас је и на велика такмичења, са којих сте се враћали као победник. Шта у такмичарском домену видите као своје највеће успехе?
Три пута сам био првак Србије у сениорској конкуренцији, био сам трећи на пренству Југославије, трећи на првенству Србије, а после тога сам више пута освајао озбиљније Купове, као што су Куп Јадрана у Макарској, Куп Јадрана у Зеленици, затим разне јаче турнире. У Регионалном првенству Европе у Барију, 1990. године сам имао три меча и три победе. Мислим да сам тада био у најбољој форми.
Како сте прешли пут од од такмичења до суђења?
Тај пут је напоран, али када видиш резултате, онда си срећан, задовољан. Знате како кажу: „Кад на тренингу плачеш, на такмичењу се смејеш“. Заправо, зној са тренинга наплати се на такмичењу, где се најбоље види шта си и колико радио. Наравно, доста тога зависи од тренера. Он је јако важан, стоји иза тебе све време. Карате је индивидуални спорт и тренер мора знати све твоје квалитете, предности, али и мане. Тренер анализира, као и ти, противника и води те кроз меч. Зато, ако иза себе имаш доброг тренера, сигуран си. Он тачно зна шта и када треба да ти каже, шта треба да урадиш.
Сигурно је да не постоји област у којој је лако бити судија. Карате има своје специфичности у том смислу?
Сваке године се модификују правила и зато идемо на многе семинаре, усавршавамо се. Сада је то посебно изражено због Олимпијских игара у Токију. Све се доводи до изузетно високог нивоа. По мом мишљењу, суђење у каратеу је најтеже и најкомплексније. Оно захтева познавање психологије, мораш препознати када такмичар симулира, што је велики прекршај. Треба препознавати и ниво задобијених повреда у консултацији са лекаром. Треба прецизно одредити да ли је нешто поен или не. Ту је главни судија (реферее) и четири помоћне судије (јудгес) који сигнализирају ситуације, имају заставице. Ипак, на крају је све на главном судији који може и да преиначи одлуке. У сениорским конкуренцијама је уведен и видео ревиеw, што је пандан вар технологији у фудбалу. Снимак проучавају двојица високорангираних судија који одлучују да ли је био поен или не.
Недавно сте судили на Сениорском европском првенству у Поречу у каратеу. Колико је важно то искуство за Вас?
То је велика част и зато имам потребу да се захвалим Карате федерацији Србије што ми је указала поверење, пружила прилику и омогућила ми да будем део тог тима. То заиста има посебну тежину и величину. Потрудићу се да и убудуће оправдам то поверење. Иначе, Сениорско европско првенство у Поречу у каратеу је највиши ниво европског догађаја у овом спорту. Поред судијских и других обавеза, колико данас често тренирате? До 2009. сам био у кимону, а након тога сам престао да се активно бавим каратеом. Ипак, још увек имам ритуале којима чувам оно што сам научио, чиме сам се бавио и одржавам физичку кондицију. Та љубав није остављена негде по страни, активан сам, али на неки начин сам 2009. кимоно окачио о клин.
У међувремену пренели сте љубав према каратеу и на сина?
Да, пренео сам љубав на сина, који је каратеом почео да се бави са седам година. Тренирао је у Карате клубу „Ужице“ и био веома успешан у области борби. Постизао је добре резултате, а након тога је прешао у карате клуб „Борац“ из Чачка, на неки начин наставио мојим стопама. Међутим, у финалу Школског првенства Србије, доживео је јако тешку повреду, покидао је предњи укрштени лигамент у колену. Таква повреда захтева јако дуг опоравак и то га је омело у даљем раду. После тога човек се јако тешко врати, посебно када је реч о индивидуалним спортовима, па на жалост није наставио даље.
Љубав према овој вештини коју сте осетили на првом тренингу ни данас не јењава?
Тако је. За мене. карате је најлепши спорт на свету. То је вештина која заиста има нешто посебно у себи. Реч је о пламенитој вештини, која је настала на Далеком истоку. Код каратеа, осим што се бавиш спортом, добијаш још нешто – самопоуздање, уз које сигурније корачаш кроз живот. Осим тога, посебна пажња се посвећује правилном дисању, правилном држању тела. Све девојке и момци који се баве овим спортом су лепо и складно грађени и имају савршено држање, став. То се, посебно у катама и захтева. Осим тога, то је прелеп спорт у коме је сваки меч другачији, тако да увек можеш нешто ново да видиш, употребиш своје знање и доживиш неко ново искуство.
Како, уз Ваше такмичарско и судијско искуство, видите карате у Србији и Ужицу? На ком је нивоу, какве су му шансе и могућности?
Имамо срећу што имамо јак и успешан менаџмент и председника који је управо сада, у Поречу изабран за члана Извршног одбора ЕКФ-а, Европске карате федерације. То је јако озбиљна позиција, која, између осталог подразумева да константно подиже ниво нашег спорта. Србија се и иначе доста добро котира у каратеу. Ми смо 2010. године били домаћини Светског првенста и екипно били светски прваци. Осим тога, имали смо још три такмичара који су освојили медаље на том светском првенству. Дакле, карате у Србији је доста добар, добро се котира и има добро вођство. Иста је ситуација на нашем, локалном нивоу. Ужице је увек имало бисере који су проносили име нашег града. Не волим да помињем имена, да се неко не би увредио, али један од бисера је Борко Вујовић, који је био јако добар такмичар, а сада је такође судија. Много их је још, али њега сам морао да поменем.
После свих успеха, шта данас видите као нови изазов у каратеу?
Свако ново такмичење у спорту је изазов. Следе нам Олимпијске игре у Токију. Бити ту је влика част, али реч је о великим лобијима, а не о томе колико је ко добар, једноставно државе имају своје фаворите. То препуштам бољим колегама. Догађајима на нивоу Балкана и Европе углавном присуствујем. Као што је то и иначе у каратеу, увек сазнам, видим нешто ново, разрешим неке недоумице које сам имао. Ово је спорт у коме се било када могу десити ситуације које нису никада до тада и једноставно мораш да знаш како да решиш. Ти оцењујеш, а после суђења и добијаш оцену, па свако има свој просек и крајње могућности.
Učitavanje komentara...