Све је почело постом на Фејсбуку: „Има ли неко 3Д штампач?“ Акција траје још увек, а неформално удружење „Визири Ужице“ до овог тренутка је за потребе здравствених радника испоручило 3.200 визира
Ентузијасти са идејом и вољом да пруже помоћ онда када је најпотребнија кажу да је сада лакше или бар – уходаније него на почетку приче. Све их је повезала хумана идеја – да ураде оно што је у њиховој моћи како би заштитили здравствене раднике, у кризи изазваној пандемијом коронавируса, најугроженије. Како кажу, све је почело постом, који је на Фејсбук поставио Никола Митровић, аутор и водитељ радио емисије „Жута минута“.
-Убрзо ми се јавило седам људи, а сви су били убеђени да штампач имају само они или евентуално још једна особа у граду. Брзо смо постигли договор да свако од материјала који има почне да прави визире, а да се у међувремену сналазимо за оно што недостаје. Већ после пар дана имали смо и првог донатора, који нам је купио значајнију количину филамента за израду визира. Други су штампали, ја сам био задужен за логистику. У првој тури, здравственим радницима смо поделили 200 визира. Производња је ишла споро, за један комад било је потребно од сат до три сата рада штампача. То у пракси значи да људи ноћима нису спавали, будили су се да скину готове носаче визира и пусте у рад нову туру, каже Митровић и истиче важност тренутка у коме се у сарадњу укључило предузеће ИнМолд из Пожеге, које је почело да ради бризгање носача, па су „Визири Ужице“ сада могли да се посвете изради осталих делова.
-Они су нам омогућили да почнемо са производњом веће количине визира, објашњава Никола Митровић. Његов колега из „Визира Ужице“, Милисав Шуљагић, контактирао је ИнМолд, како би дошли до информације – колико носача за визире могу добити.
-Човек је рекао да ће дати онолико колико тражимо и колико год смо
у могућности да комплетирамо визира. Договорили смо се да од њега узмемо 5.500 носача и потписали уговор, каже Шуљагић, који је након постигнутог договора свакодневно одлазио у Пожегу, јер је на дневном нивоу било могуће добити 500 држача.
-Они су обећали да ће 100.000 комада донирати широм Србије, па су и сами претрпани послом. У нашем случају, то је значило почетак серијске производње. То је било сјајно, али и додатно оптерећење за учеснике, посебно за оне који раде на ласерима. Ипак, јасно је да смо сви овај посао од почетка озбиљно схватили – нико не штеди ни себе ни машине, а фолије секу током целог дана, објашњава Шуљагић.
Екипа која још увек вредно ради, истиче да је посебно важно то што су за добро свих, а пре свега здравствених радника, остварили низ добрих сарадњи, које су неретко прерастале у пријатељства. У њихову идеју и њену реализацију, многи су уложили новац, услуге, ласере, своје производе. Како је материјал углавном допреман из Београда, а забрана кретања већ ступила на снагу, допремање материјала није увек ишло једноставно. Један од оних који су помогли да се та препрека превазиђе је Филип Вранешевић, Ужичанин, који је до почетка кризе живео у Београду.
- Прво сам почео да штампам држаче за визире у оквиру сличне акције у Београду, али тамо је све било компликованије, каже Филип, који је у правом тренутку одлучио да се са супругом врати у Ужице, где је и предао већ готове држаче. Екипи којој се прикључио допринео је и резервним деловима за штампаче.
- У међувремену је Никола наручио већу количину материјала из Београда, који сам понео када сам кренуо у Ужице. Овде ми је требало пар дана да се сместим и распакујем штампач, а након тога је све кренуло својим током. Ако би и било проблема, превазилазили смо их заједнички, што је вероватно и најлепши део целе приче, истиче Вранешевић. Управо на тај аспект сарадње која резултира хуманим гестом у тешком тренутку, пажњу скреће и Милош Тошић.
-У почетку је производња заиста ишла доста споро, а ми смо
испоручивали визире брзином којом је то било могуће. Сећам се да је један од чланова тима отишао по материјал у таквом тренутку да није било сигурно да ће стићи да се врати пре почетка забране кретања. На разне начине смо се сналазили за превоз материјала, проналазили људе који могу да помогну, ми возили, а у једном случају и екипа Хитне помоћи. Тако смо све разрадили да смо добили значајне похвале од званичне групе „Визионари Србије“, каже Милош. Он објашњава да је испоручивање готових визира са собом носило мешавину туге и наде.
-Туга, јер уопште морамо то да радимо уместо државе, а наде да ће здравствени радници бити бар мало боље заштићени. Никола Митровић је то добро рекао – морамо да их заштитимо, да би они заштитили нас. Завиша Гордић је још један од чланова хуманог тима, који се дан након што је видео позив на Фејсбуку, одмах укључио у акцију.
-Видео сам код Николе на Фејсбуку да је био потребан неко да донесе из Београда материјал за 3Д штампање који је погоднији за медицинске сврхе. Јавио сам се да ћу ићи до Београда и да и ја имам штампач који могу да донесем. Сутрадан ујутру сам отпутовао, преузео материјале, поделио их по повратку у Ужице и увече почео да штампам. Било је изазова организационе и техничке природе, у чије су се решавање укључивали сви у складу са својим умећем, искуством и могућностима. Између осталог, правили смо табелу како бисмо сви могли да пратимо колико је ко урадио, колики су коме капацитети на дневном нивоу, коме недостаје материјала, ко ће када да покупи и колико... Имамо и групу у којој се решавају проблеми са штампањем, прављењем визира, предлозима за нови дизајн држача визира који се брже штампа или је удобнији...
Гордић каже да је са техничке стране, било неуспелих штампања, кварова на штампачима, сналажења око делова, подешавања параметара, али и много креативних решења за штампање.
-Чудо је једно шта све може да се смисли и уради када се има добар разлог! Испорука је свакако најлепши део целе приче, јер даје смисао свему што радимо. Лепо је осећај када човек ради нешто корисно, али је много лепши када је то корисно некоме другом, и то за добру сврху. Пуно је јунака у овој ситуацији, а ми се трудимо да им помогнемо колико можемо. Екипа нам је стварно сјајна! Мислим да у нашем крају има пуно људи који искрено и несебично желе да помогну. Нама се пружила прилика да то и урадимо и то је било довољно. Где има воље, није ништа тешко. Већину људи у екипи сам упознао баш овом приликом и ако ми је нешто жао у свему овоме, то је што их нисам упознао раније...
Никола, Милисав, Филип, Милош, Завиша – само су део тима који је поделио причу у име целе екипе, која, како кажу не би била то што јесте без сваког појединца, а међу њима су и Петар Вуковић, Владимир Мићовић, Огњен Милетић и Станимир Дробњаковић.
Од првих, спорих и компликованих корака, „Визири Ужице“, сада су стигли до, захваљујући сарадњи са пожешким предузећем „ИнМолд“, великих количина визира, које лекари сами склапају онда када су им потребни. Уз наду да неће још дуго бити, једно је извесно – тешка времена нам увек најбоље покажу ко смо. Тим „Визири Ужице“ потврђује то правило.
Učitavanje komentara...