Užičanka Saška Stamatović umesto da u učionici decu uči španski u maloj porodičnoj radionici ispisuje i oslikava lizalice i povremeno ih prodaje na ulici. Sve je počelo pre tri godine kada je jedina podržala inicijativu svog sadašnjeg supruga Darka da prave lizalice. Saška kaže da je ta “suluda” ideja zahtevala pravljenje kalupa jer na tržištu nije bilo onakvih kakve su želeli za lizalice. Tek kasnije počeli su sa nabavkama preko internet prodavnica, ali sve to bilo je teško finansirati. Mukotrpan rad i napor bili su potrebni da se stekne neki novac za obezbeđivanje kalupa za početak pravljenja lizalica, počinje svoju priču Saška.
-Moj zadatak je “najlakši” jer imam slobodu da maštam i osmišljam motive kojima ću ukrasiti lizalice. Slobodno mogu reći da sam ovaj posao zavolela. Radeći razvijam kreativnost i zanimam se, budući da sve to posmatram kao hobi. Nikada nisam mislila da ću se ovim baviti jer sam sebe zamišljala sa decom u učionici. Trenutno ovo radim i uživam u tome a da li će mi se ostvariti želja za posao za koji sam se školovala to ne znam- objašnjava naša sagovornica.
Motivi koje Saška oslikava su prvenstveno dečji likovi iz crtanih filmova, ljubavni smajliji i drugi motivi, natpisi za koje smišlja font slova, sadržaj poruka…
-Najviše volim da radim čokoladne, ‘’pop-cake’’ lizalice. One se valjaju u toplu čokoladu a zatim se dekorišu. U zavisnosti da li crtam figurice ili ukrašavam ‘’pop-cake’’ lizalice dnevno u proseku mogu da uradim od 300 do 1000 lizalica-.
U izradi bombona ne učestvuje jer to radi njen suprug i uz osmeh kaže da je ona zadužena za kreativniji deo posla. U prodaji im pomaže Darkova majka a njeni roditelji čuvaju malog Janka, njihovog sina.
Kada su počeli Darko je smatrao za veliku prednost to što će sami sebi određivati radno vreme. Međutim, ispostavilo se da je za preduzetništvo najbitnija dobra organizacija i da ih jedan slobodan dan u nepovoljan trenutak može skupo koštati. Da bi posao funkcionisao i da bi mušterije bile zadovoljne potrebno je raditi konstantno, a nekada i više od osam sati dnevno. Dešavalo se da spojimo i po sedam dana neprekidnog rada, koji podrazumeva i dan i noć, kako bismo stigli da završimo pojedine porudžbine. Problem je što za sada radimo samo Darko i ja.
U početku je mislila da neće biti odziva, a sada puno mlađih ljudi i dece se interesuje za njihove proizvode. Pored ulične prodaje pozivaju ih i za dečje rođendane radi ukrašavanja sala slatkom dekoracijom, a rade i internet prodaju na stranici slatkisologija.com i na instagramu i fejsbuku.
-Porudžbine primamo iz cele Srbije, ali i iz Republike Srpske, Crne Gore a u pregovorima smo i sa zainteresovanima iz Hrvatske. Veliko nam je zadovoljstvo što širimo našu prodaju i prenosimo ukus naših lizalica i van granica zemlje-.
Saška kaže da kupce najviše zanima od čega su lizalice, na šta im ona odgovara da one ne sadrže aditive i da se prave isključivo od vode, šećera i glukoznog sirupa. Sve je jestivo, počev od figurica, motiva kao i boja na lizalicama. Često pitaju i za natpise i čak nam i preporuče šta bismo mogli da napišemo ili koji crtani lik da uvedemo u asortiman. Naši kupci nam tako pomažu u kreaciji novih lizalica.
U Užicu imaju svoju tezgu kod hotela “Zlatibor”, a robu šalju i drugim tezgama u Beogradu (za novogodišnje praznike), a imali su i porudžbine iz većih tržnih centara (Ušće, Delta City)… Cena većih lizalica i lizalica sa likom je 80 dinara, a manje loptaste i čokoladne su 50 dinara u Užicu. U Beogradu i na Zlatiboru se prodaju dosta skuplje, ali se oni prilagođavaju užičkom tržištu i kupovnoj moći sugrađana.
U planu im je da prošire posao i da zaposle radnike ali to tek kada se za to stvore mogućnosti. Rečeno im je da preko Nacionalne službe za zapošljavanje postoji podrška za mlade koji žele da započnu svoj posao, pokušali su i nisu uspeli da dobiju sredstva.
-Od samog starta radimo sami, uspehe koje smo ostvarili dugujemo samo sebi i na to smo ponosni. Bilo je teško i Darko je radio danima i noćima da bi nešto stvorio, najveći deo zarađenog novca ulagao bi u posao, kupovinu kalupa, materijala, izradu radionice, ali kao i u svakom poslu početak je najteži i plodovi rada vidljivi su tek malo kasnije. Mi ih već sada polako ubiramo- ponosno kaže Saška.
Na kraju, zaključuje da i u poslu kao i u životu treba slediti svoje srce i uvek biti siguran da je upravo ono što radite jedino pravo i ispravno. Treba biti istrajan, vredan i treba verovati. A rezultat neće izostati.
Poručila bih ženama da preuzmu inicijativu, da ponekad skrenu sa svog unapred zacrtanog puta jer nikad se ne zna kuda vas put može odvesti. Najbitnije je uživati u onome što radite. Danas žene imaju veću slobodu i mogućnost da biraju i ne treba da se stide posla za koji misle da može da im obezbedi egzistenciju. U početku bilo me je sramota da stanem na ulicu i da prodajem lizalice i bombone, a kući imam fakultetsku diplomu. Ali čovek se navikne na sve okolnosti, zavolela sam ovaj posao i želela bih da u njemu uspemo, da umesto ove male tezgice koju danas ovde vidite jednog dana bude velika slatka kućica prepuna svih vrsta poslastica. Već sam radila u privatnoj školi stranih jezika, a povremeno i u državnoj školi u Sevojnu. Svakako volela bih i da predajem i družim se sa decom, prvenstveno jer mislim da sam u tome dobra, ali videćemo kako se stvari budu odvijale u budućnosti.