-Zna se koliko je teško raditi novine, a da neko pravi novine u zarobljeničkom logoru to do sada nisam čuo da može da se izvede. Da vojnik kao zarobljenik napravi 17 brojeva novina. Mogu da mislim kako je to bilo zanimljivo tim nesretnim zarobljenicima, da pročitaju neku šalu, koliko je to psihološki bilo bitno. To mi je najfascinantniji podatak o ovom čoveku – rekao je Slobodan Simić
U prostorijama Udruženja Užičana u Beogradu, krajem februara promovisana je knjiga „Bunt i snovi Andrije Lojanice“, koju su priredili Zoran Jeremić i Zoran Žeravčić, a objavili Udruženje „Kolektiv Užice“ i Biblioteka „LJubiša R. Đenić“ iz Čajetine.
Na poziv čelnika Udruženja Užičana u Beogradu, Dragice Jevtović i Miloša Tucovića, nekoliko desetina beogradskih Užičana imalo je priliku da čuje kako je nastala i o čemu govori knjiga „Bunt i snovi Andrije Lojanice“. O knjizi su govorili satiričar Slobodan Simić, akademik Milan Lojanica i priređivači. Program je osmislila i odbrane delove iz knjige čitala Dragica Maslać-Tasić.
Priređivači knjige „drznuli“ su se da Andriju Lojanicu proglase prvim užičkim satiričarem, čiji je jedan od nastavljača Slobodan Simić. On je konstatovao da Andrija Lojanica razmišljanja slično Radoju Domanoviću:
-Andrija Lojanica satirični pesnik. Užička tradicija je satirični način razmišljanja, to je tradicija još pre Andrije Lojanice. Zezali su sve živo, naročito po čaršiji i vlast. Oni su pravi predstavnici užičkog humora koji nije bezazlen. To su sjajni ljudi, nastavljači tradicije. Naročito izdvajam paralelu Andrije Lojanice sa Mitrom Tucovićem, taj način rimovanja satirične poezije to je direktna linija, dele ih decenije a kao da su zajedno radili na istom planu. Ta tradicija kod Užičana se nastavlja i dobro je da postoji tako dugo.
Zna se koliko je teško raditi novine, a da neko pravi novine u zarobljeničkom logoru to do sada nisam čuo da može da se izvede. Da vojnik kao zarobljenik napravi 17 brojeva novina. Mogu da mislim kako je to bilo zanimljivo tim nesretnim zarobljenicima, da pročitaju neku šalu, koliko je to psihološki bilo bitno. To mi je najfascinantniji podatak o ovom čoveku.
Drago mi je da imamo ovu knjigu, da smo došli do vrednih saznanja o jednoj osobi vrednoj pomena. Bilo bi dobro da se, s vremenom i sa novim saznanjima, knjiga i biografija prošire. Ako ja ništa nisam znao o Andriji Lojanici onda verovatno ni mlađi ne znaju. Treba je predstaviti što široj javnosti, medijski i na sve druge načine, i iskoristiti priliku da što širi krug ljudi sazna kakvih je sve sjajnih ljudi bilo među nama Užičanima – zaključio je Slobodan Simić.
Akademik Milan Lojanica, naslednik književne zaostavštine Andrije Lojanice, koju je ljubazno ustupio priređivačima na korišćenje, želeo je samo da pozdravi prisutne, ali ga je atmosfera podstakla da evocira uspomene na druženje sa deda-stricom:
-Još žive sećanja na dedu Andreja. Dopadala mi se njegova poezija za decu, naučio sam azbuku na njegovim pesmama. Ali njega je obeležila satira, bio je oštar prema sredini i vlastima. On je zbog toga imao problema ne samo u Kraljevini Jugoslaviji već i posle Drugog svetskog rata. Zaglavio je u tamnicu. Voleo je da sedi u parku kod Vukovog spomenika. Narod se okupljao, a Andra je recitovao pesme i pošalice dok ga jednog dana dvojica u kožnim mantilima ne podigoše sa klupe i odvedoše u nepoznatom pravcu. Posle toga ga dugo nisam viđao. Morao je da se preseli u malu garsonjeru u Ulici Gastona Gravijea. Iz sobe sa balkonom bio je zagledan u daljinu, nije više izlazio. Moja poslednja sećanja na deda Andru su na naše susrete i rastanke, na njegovo mahanje. Danas živim u sobi sa balkonom, odakle često mahnem svom unuku…
Priređivači knjige govorili su o radu na prikupljanju dokumentacije i zanimljivim detaljima iz višemesečnog istraživanja. Pročitan je i deo recenzije prof. dr Ljiljane Kostić-Tijanić koja zbog obaveza na Učiteljskom fakultetu u Užicu nije prisustvovala promociji.
