-Ko će i kada sahraniti NATO ja ne znam, ali ono što znam jeste da smo mi iskopali prvi ašov i da je ovo njegov moralni grob u koji će jednog dana biti položeno i njegovo zločinačko telo – kaže i danas kao i pre dvadeset godina nekadašnji komandant Aerodroma Ponikve pukovnik avijacije u penziji Dragan Krsmanović u tekstu povodom godišnjice NATO bombardovanja za „Vesti“.
Svako od nas nosi svoje sećanje na vreme NATO agresije 1999.godine i vlastitu spoznaju o tome šta je na njega ostavilo najjači utisak i čega se seća sa najsnažnijim intenzitetom. Možda neizvesnost i strah, osećaj nesigurnosti, empatija prema onima koji pate ili duboki osećaj povređenosti zbog nepravde koja se čini celom narodu.
Za mene, taj osnovni i dominantni osećaj koji mi se kao refleks javi kada se prisetim NATO agresije je osećaj zajedništva. Taj duboki osećaj pripadništva zajednici, najpre mojoj porodici, pa jedinici kojom sam komandovao pa onda gradu i sugrađanima i najzad celokupnom narodu kome pripadam. Tog 24. marta napadnuto je sve ono u što sam verovao i sve ono šta se mora braniti: fizički život, moja porodica, moja čast, moje sećanje na pretke koji su izvojevali slobodu, i možda najsnažnije ono što su nas roditelji naučili u ranom detinjstvu i što nosimo kroz celi život – moj osećaj za dobro i zlo, za ono što je ispravo i ono što to nije.
Ponikve su bombardovane prve večeri agresije i potom skoro pedeset puta. Kada se bombardovanje okončalo na aerodromu je bilo 708 kratera od kojih su neki bili i više metara duboki. Bilo je pojedinačnih napada i „tepih bombardovanja“ kada se u samo nekoliko sekundi sa neba spuštalo preko pedeset bombi MK-84 od 894 kilograma i bojevom glavom sa 428 kilograma eksploziva. Dolazili su pod okriljem noći prosipajući tovar bombi sa nedostižnih visina, ili u toku dana pokušavajući da nas zateknu na pisti dok smo je „krpili“. Baterija prozivavionskih raketa KUB je raketom oborila jednu krstareću raketu, a naš PVO divizion je ostvario jedan, doduše nepotvrđen pogodak u njihovu letelicu. Do prvih dana maja sa aerodroma je poletala naša avijacija, jedan MIG-29 i cela eskadrila „Orlova“ na čelu sa komandatom 83. lbap Sretom Malinovićem. Oko 40 odsto letova naše avijacije u toku tih 78 dana ostvareno je sa aerodroma Ponikve. Svo to letenje opsluživali (punjenje gorivom, kačenje raketa i bombi, sve vrste obezbeđenja) su naši sugrađani, uglavnom pripadnici rezervnog sastava. Opravka aerodrome nastavljena je i nakon što su oštećenja postala takva da je letenje sa aerodroma postalo nemoguće.
Jednostavno znali smo da ako mi prestanemo da budemo zanimljivi kao objekat dejstva na red će doći fabrike, saobraćajnice, infrastruktura. I tako, mi smo popravljali, a oni su rušili i hvalili se time. I na kraju sve preostale avione rasklopili smo i sklonili u podzemne tunele da ih sačuvamo za trenutak moguće kopnene agresije koja na svu sreći, i njihovu i našu, nikada nije usledila. Sreća je i što niko nije stradao ili bio ranjen čemu ralog nije bilo naše „genijalno“ komandovanje već to što smo delovali kao uigran tim u kome je svako radio ono što je najbolje znao, poštovao se red komandovanja, a mi komandiri i komandanti bili smo spremni da saslušamo i prihvatimo svaki dobar i koristan predlog. U trenutku neprijateljeve potpune tehničke nadmoći naši ljudi su bili jedina prednost koju smo imali.
Prošlo je više od dve decenije od NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju i okupacije Kosova i Metohije. Dovoljno vremena da vojnici sagledaju taktička iskustva, ekonomisti izračunaju štetu, a diplomate sagledaju uticaj na međunarodne odnose.
U poređenju sa većinom ratova u XX veku ovaj rat je bio „mali“ po trajanju i broju ljudskih žrtava. Ipak, njegove posledice su dalekosežne i planetarne.
Sa bombama koje su pale na našu zemlju nisu srušene samo zgrade i mostovi. Srušen je i jedan, možda nesavršen ali održiv i izbalansiran, poredak koji je omogućavao globalni mir. Srušen je poredak zasnovan na međunarodnom pravu i Helksinškoj povelji, a koji je, između ostalog, garantovao i nepovredivost granica. Bila je to samo završna faza projekta razbijanja SFRJ, satanizacije srpskog naroda i svođenja nacionalne države srpskog naroda na „predkumanovsku“ Srbiju. Iako za nas po svojim posledicama katastrofalan, ovaj plan je u stvari imao daleko širi cilj. Srbija je bila samo primer i presedan na osnovu kojeg je trebalo da budu rešena sva svetska pitanja u eri dominacije jedne supersile. Zbog toga je jasna i povezanost „projekta Srebrenica“ u okviru koga je trebalo da se izmeni utvrđena definicija genocida, njenim proširivanjem do apsurda kao i uvođenje vanpravnog okvira „udruženog zločinačkog oduhvata“. Završni cilj je uvođenje u međunarodno pravo pojma „odgovornost za zaštitu“ odnosno „The Responsibility to Protect (R2P or RtoP)“ kojim bi se dozvolila slobodna upotreba sile pod izgovorom da se neka zajednica mora zaštititi („da se ne ponovi Srebrenica“) odnosno pravo na neograničenu vojnu intervenciju gde god oni koji sebe nazivaju „međunarodna zajednica“ to odluče pozivajući se na humanitarne motive.
Međunarodno pravo je srušeno, razorene su zemlje poput Iraka, Libije i Sirije. Ipak, dve decenije kasnije vidimo da taj naopaki projekat nije uspeo. Ne samo države već i međunarodne organizacije i nadnacionalne tvorevine poput EU uviđaju da puka sila ne donosi nikakva rešenja. Svojim mišljenjem o pravu na samoopredeljenje autonmnih oblasti u vezi sa Južnom Osetijom i Abhazijom Savet Evrope je priznao da je izdvajanje autonomnih oblasti bez obostrane saglasnosti neprihvatljivo. Praksa bivšeg Tribunala za bivšu Jugoslaviju je odbačena i ne primenjuje se više ni u jednom međunarodnom sudu.
Niko više ne pokušava da prizna pravo na državnost separatističkim pokretima od španske Katalonije do kineskog Sinđijanga. Oni koji su delovali tako moćni pre dve decenije i sami se bore za sopstveni opstanak. Britanija je napustila EU brod, slom bankarskog sistema je spašen samo uz krajnje napore i državnu intervenciju, a recesija kuca na vrata brojnih „velikih“ ekonomija.
Svet se promenio iz temelja, ali ne svojom voljom i zbog toga što je sam to poželeo. Naravno da ga je promenio nagli ekonomski uspon Kine i Indije i obnova vojne i političke moći Rusije. Ali ne zaboravimo da se promenio i zbog toga što je sedam miliona Srba odbilo da se preda i odlučilo da brani iskonske vrednosti svog društva duboko utemeljenoj na pravoslavnoj veri i idealima slobode i pravde i dalo primer ostalima u svetu kakav se poredak sprema ukoliko mu se ne suprotstave. Srbija je samo upalila svetlo i celom svetu pokazala kako bi svet izgledao ukoliko bi se maloj grupici ekonomski najrazvijenijih dalo za pravo da presuđuju o svim pitanjima na planeti.
Srbija je danas temo gde su joj moćnici odredili mesto i o čemu je Vili Vimer pisao još dvehiljadite godine – osiromašena, poluokupirana i ucenjena i gurnuta van glavnih evropskih ekonomskih i društvenih tokova.
Dok smo pod NATO bombama sedeli u nekom skloništu ili na borbenom položaju ili u rovu na Kosovu i Metohiji boreći se za svoju Otadžbinu nismo mogli biti sigurni koji je ulog u ovoj borbi Davida i Golijata.
Ali smo svi slutili da u toj borbi ne smemo odustati, jer ona nije borba samo za nas već i za jedan pravičniji svet.
Možda, po staroj srpskoj tradiciji preterujemo i dajemo sebi značaj koji nemamo, ali ne treba da zaboravimo da su naši preci bitno doprineli slomu tri carstva u Prvom i jedne imperije u Drugom svetskom ratu i da nikada nisu zakasnili na bojno polje gde sloboda i pravda čekaju. Lično ne mogu da prihvatim bilo kakvu saradnju moje države sa ubicama male Milice Rakić. Ona zaista nije imala nikave veze ni sa Slobodanom Miloševićem, ni sa oružanom pobunom na Kosovu i Metohiji i njena smrt može biti samo zločin, a nikako šteta pa makar i kolateralna.
Mogu samo da ponovim ono što sam rekao i pre dvadeset jednu godinu:“Ko će i kada sahraniti NATO ja ne znam, ali ono što znam je da smo mi iskopali prvi ašov i da je ovo njegov moralni grob u koji će jednog dana biti položeno i njegovo zločinačko telo“.
Dragan Krsmanović
pukovnik avijacije u penziji, 1999.godine na dužnosti komandanta aerodroma Ponikve
