Ulaznice ni cenovnici ne postoje. Potrebna je samo dobra volja da se dan provede u prirodi, a za ostalo se pobrinu domaćini, i to, kako je praksa pokazala 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji.
Na osmom kilometru od centra Užica, ka Volujcu, pre oko sedam godina, Gordana i Milovan su počeli da grade svoj san, ali i da ujedno ostvaruju san mnogih, umornih od asfalta, rokova, satnica i virtuelnih druženja. Njihov Ranč Pavlović, kako su i zamislili prvobitno, danas je mesto okupljanja ljubitelja prirode i prirodnosti u ophođenju – ljudi koji se već posle prve posete ranču, na njemu više ne osećaju samo kao gosti.
-Sve je počelo izgradnjom kuće, a ideja je bila da polako počnemo da gradimo ranč, jer smo već imali konje. Malo po malo i zaista smo došli do toga – priseća se Milovan. „Želeli smo da imamo što više životinja, da to postane pravi zoo vrtić, gde će nam dolaziti mnogo dece, i gde ćemo se družiti sa ljudima sličnim nama. Zapravo, svi smo mi isti, svi imamo iste osnovne vrednosti, a ono što možda pravi razliku na nekim drugim mestima su pare, što ovde nije slučaj.
Na ranču „Pavlović“ doslovce je tako. Ulaznice ni cenovnici ne postoje. Potrebna je samo dobra volja da se dan provede u prirodi, a za ostalo se pobrinu domaćini, i to, kako je praksa pokazala 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji.
-Stvari smo postavili tako da ponedeljkom ne radimo, jer tada iskoristimo priliku da odemo do grada, platimo račune i slično… Ipak, često i ponedeljkom ljudi dolaze i to nije problem.
Uostalom, mnogi već znaju da im je čak i kada nismo tu, sve na 
raspolaganju. deca mogu da se igraju, oni da se posluže. Trudimo se da uvek svima budemo na raspolaganju. 24 sata dnevno – poenta priče je da se družimo i da su svi dobrodošli.
Pavlovićima ništa nije teško, jer je sve postavljeno na zdrave temelje – ljubav, razumevanje, toleranciju. Deca žive zdravo i svakodnevno nešto novo nauče, pre svega da budu što bolji ljudi, kaže Gordana, razvlačeći kore za domaću pitu, uz pomoć sedmogodišnjeg Viktora. Ona je domaćica u kuhinji, ali i šest dana u sedmici odlazi na posao u jednu šivaru, u Turici.
– Dan započinjemo kafom, a onda se ređaju obaveze koje su u ovakvom okruženju i društvu, za nas pravo zadovoljstvo. Mnogo je važno da volite to što radite. Mi smo uvek u pokretu, istina je da je naporno, ali nam je i lepo. Radimo baš ono što smo zamislili i kako smo hteli – oko nas su priroda i dobri ljudi, deca odrastaju u zdravom okruženju, negujući prirodu i prave vrednosti.
Tek da slika bude potpunija i neverovatnija, Gordana radni dan započinje oko 4, pola 5 ujutru, a na posao odlazi biciklom, kojim se i vraća na ranč.
-Uživam u tome, oduvek sam volela da vozim bicikl.
Danas je to 
način života, koji se uklapa u sve ostalo, kaže ona.
Pavlovići se prisećaju da je kada su počeli da grade kuću svuda oko njih bila šuma. Problema je bilo, pre svega finansijskih, ali oni ih nisu sprečili da istraju u nameri da stvore svoje mesto iz mašte.
-Šta god smo pravili, morali smo da sečemo šumu i zovemo ljude sa mašinama. U suštini, više nas je koštala mašinska obrada, nego sama izgradnja ranča. Kada je reč o životinjama, konji su dosta koštali, a ostale su uglavnom donacija prijatelja, komšija, drugara koji su imali neke životinje kojih se deca posle nekog vremena zasite. One su svoj dom pronašle kod nas na ranču.
Kako je vreme prolazilo, tako je iznad kuće, u šumi nicao zabavni park, igralište za decu.
-Igralište u šumi je jednostavno, ali napravljeno od srca. Imali smo neke daske i materijal za parkić i odlučili da uđemo u realizaciju te ideje.
U suštini, hteli smo da rešimo problem sa vrućinom u toku leta. Želeli smo da napravimo mesto u hladovini gde možemo da se družimo i vremenom smo dobili lep park, kaže Milovan.
Lepota prirode koja je očigledna, mala je u odnosu na domaćinski odnos i gostoprimstvo, koje je sasvim sigurno razlog koji posetioce uvek vraća na ranč Pavlović.
-Ljudi osećaju da smo iskreni, pa su takve i njihove reakcije. Kada
provedu neko vreme na ranču, uvide i sami da nema laži, sve je stvarno tako – sa svim našim gostima, mi smo sada i prijatelji. Pri prvom dolasku, ljudi shvate kako funkcionišemo, pa neretko naredni put oni nama skuvaju kafu. U međuvremenu, ja u šumici krčkam gulaš u zemljanom loncu, Goca razvlači kore za pitu, sve funkcioniše i svima je lepo.
Nivo zasluženog poverenja najbolje opisuje činjenica da mnogi koji nemaju gde da ostave decu dok su na poslu, mališane dovode upravo kod Gordane i Milovana na ranč.
-Po ukidanju vanrednog stanja, u početku dok su ljudi bili zbunjeni šta smeju, a šta ne, kako da organizuju dan i kome da odvedu decu kada počnu da rade. Tada smo pokrenuli akciju u kojoj su nas podržali pedijatar dr Snežana Janjić i Glišo Vidović i Sindikat policije Sloga. Naime, dosta ljudi je dovodilo svoju decu ovde na par sati ili onoliko dugo koliko im traje radno vreme, da se igraju i lepo provedu dan. Bilo nam je baš zabavno, po ceo dan smo se igrali, kažu Pavlovići.
Bolji marketing od priča onih koji su posetili ranč nije moguć, pa je upravo po tom principu počela da stiže podrška sa više strana.
-Ove godine, pokrenuli smo i kampanju „Mali rendžeri – heroji
modernog doba“, gde ćemo pokušati da animiramo i edukujemo na decu na temu zaštite životne sredine. To nam je glavni cilj narednih godina, jer imamo veliki ekološki problem. Globalno i lokalno. Dobar deo starije populacije nema sluha za to, a mi treba da primenimo skandinavski model. Oni u najranijem uzrastu sa decom pričaju o ekologiji. Mi ćemo pokušati da, pre svega ovde organizujemo razne akcije, kao što je čišćenje Volujačkog potoka, divljih deponija… imaćemo i izložbu na temu „Čuvajmo prirodu“ za koju nam deca svih uzrasta dostavljaju crteže. Taj dan će biti fenomenalan, sa mnogo gostiju. Izložba će imati lep oficijelni program, govoriće predsednik mesne zajednice, predavači iz 
Komunalne policije na temu ekologije za decu, biće izvedena interaktivna predstava za decu koju nam organizuju Ksenije iz vrtića Poletarac i Marijana iz organizacije studenata, koje nam mnogo pomažu. Osim toga, mnogo firmi se ponudilo da nam pomogne oko organizacije. Važno mi je da pohvalim firmu „Monoplast“ koja će sponzorisati vreće, džakove, kese potrebne za otpad tokom cele akcije. Deo su nam već poslali. Oni su divni, nemaju veze sa Užicem i Volujcem, ali su videli da nam je neophodna pomoć i rekli da u svakom trenutku možemo poručiti količine koje su nam potrebne, a da nas to neće baš ništa koštati.
Iako zvuči kao narušavanje idile, nemoguće je ne zapitati se kako ovako savršena priča funkcioniše sa finansijske strane, posebno kada se zna da je broj životinja o kojima Pavlovići brinu sve veći, a vrste sve raznolikije.
-Ljudi ostavljaju koliko mogu, ovo nije mesto ni za bogate ni za 
siromašne, već mesto za one koji vole prirodu, vole da se druže. Svako ostavi nešto, a to je nama sasvim dovoljno da prehranimo životinje, pre svega, da zaradimo neku platicu. Moram imati način da se finansijski opravdam pred porodicom, jer pored ovoga ne mogu da imam drugi posao. Leti se zarađuje plata, a zimi je malo lošije jer su troškovi veći, a zainteresovanost ljudi manja. Trenutno nemamo smeštajne kapacitete za zimu, ali u planu je zatvoreni restoran, nadam se do kraja ove godine. Pregovaramo sa firmama oko sponzorstava. Zima će svakako funkcionisati isto, na bazi dobrovoljnih priloga. Od početka je takva ideja i tako ćemo i nastaviti.
U planu su novi objekti, ali i širenje zoološkog vrta, pa će se konjima, kozama, ovcama, zečevima, papagajima, kokoškama… uskoro pridružiti patuljaste koze i magarac i mnoge druge životinje. One će, kao i dosadašnji stanari ranča sigurno imati sve što im je potrebno, a Gordana i Milovan u međuvremeno prave nove planove. Kažu – još jedan deo šume biće preuređen u park, sledi izgradnja bungalova, letnjikovca, a akciju u kojoj će zajedno sa posetiocima saditi voće, od koga Gordana već pravi vrhunske domaće sokove, biće najavljena na vreme za sve koji žele da joj se priključe.
