-Ispod maske moraš da imaš osmeh i toplu reč, jer nije lek samo uključiti infuziju, već moraš da pričaš sa ljudima. Kad steknu tvoje poverenje onda sve mnogo lakše ide-ističe Sonja Gačić, medicinska sestra Infektivnog odeljenja Opšte bolnice Užice o radu tokom epidemije COVID-19.
Prvo pojavljivanje koronavirusa u Zlatiborskom okrugu izazivalo je neizvesnost i brojna pitanja šta će se dalje dešavati. Na Infektivnom odeljenju užičke bolnice mi smo na odbrambenoj liniji i svi smo se prvi put susreli sa nečim nepoznatim.Znamo koja pravila i procedure vladaju u slučaju zaraznih bolesti i to je ono što nas čuva, ali ovo je potpuno drugačija priča – ističe Sonja Gačić, medicinska sestra Infektivnog odeljenja Opšte bolnice Užice.
Za “Vesti” govori o svojim iskustvima i sa čim su se sve suočavali tokom epidemije koronavirusa. Ovo je i naša zahvalnost svim zdravstvenim radnicima koji su brinuli o pacijentima i na koje smo ponosni.
-S obzirom da je koronavirus nešto potpuno novo, znala sam da ne smemo da dozvolimo da nas strah nadvlada ili da napravimo grešku u tom lancu procedura.
Ljudi koji dolaze sa sumnjom na koronavirus su uplašeni, ali u datom momentu moraju da vide da si siguran i pritom da ih utešiš. Kada su u pitanju zarazne bolesti koje se konstantno ponavljaju i naš rad je u tom slučaju poznat. Međutim, u situaciji kada vidiš da je mnogo opasnije vodiš računa da ne ugroziš sebe ali i druge. Kada završim sa poslom brinem i kada odlazim kući da budem sa porodicom. Trudila sam se da bezbolno prođemo kroz sve ovo. Pomažemo ljudima i volimo svoj posao, ali moramo da imamo odgovornost i prema drugima.
Iskustva su različita i lično nisam imala veliki strah. Kada se dešavaju krizne situacije reagujem prilično pribrano jer imam iskustva u poslu koji radim 20 godina. Posao je takav da nemate pravo da se iznenadite, morate da reagujete u pravom trenutku onako kako situacija zahteva od vas i da rešite problem. Lične emocije morate ostaviti po strani jer ovaj posao to ne dozvoljava, objašnjava Gačić.
Sve procedure smo ispoštovali, nismo znali mnogo o koroni ali smo vodili računa o higijeni, dezinfekciji, zaštitili smo se. Od prvog dana imali smo svu zaštitnu opremu. I kako je vreme odmicalo videli smo da je oprez dovoljan, da su procedure dobre.
U vremenu kada se ljudi plaše teško je pokazati empatiju jer su strahovali i za sebe. Lično na vreme sam to savladala i videla da borba nije nimalo jednostavna i da tako moram da se postavim da bi olakšala boravak pacijentima.
Ispod maske moraš da imaš osmeh i toplu reč jer nije lek samo uključiti infuziju, već moraš da pričaš sa ljudima. Kad steknu tvoje poverenje onda sve mnogo lakše ide-ističe Gačić.
Većina nas se tako ponašala, bodrili smo jedni druge. Videli smo da dobro radimo, da to pokazuje rezultate, uspeli smo sebe da sačuvamo a da pomognemo ljudima. Strah je ostao na nekom razumnom nivou. To je onaj strah koji te čuva da ne pogrešiš. Bitka sa koronavirusom je opasna i svi treba da je bijemo.
Pacijenti koji su kod nas dolazili bili su jako uplašeni, ali i stigmatizovani jer su se neki danima na društvenim mrežama raspitivali za imena, kontakte… Ti ljudi su se opravdano plašili za svoje porodice, a videla sam da su se najmanje plašili za svoje zdravlje.Oni zapravo nisu ni bili svesni opasnosti koja ih čeka. Klinička slika kod ovog virusa nije imala knjiški tok već je sve zavisilo od opšteg stanja organizma. LJude sa slabijim imunitetom virus je “kosio” u roku od 24 sata od upale pluća do teškog stanja. A bilo je i onih koji su sve prebrodili bez većih posledica. Imali smo pacijente koji nisu osećali ništa, a njihova najčešća pitanja bila su vezana za ukućane i njihovo zdravstveno stanje.
Poseban utisak na mene ostavio je odlazak pacijenata za Beograd i njihov strah. Mi se pojavljujemo u zaštitnim odelima, a onda im govorim da ne brinu i kada ovo prođe da jave da su dobro. Jako je važno pokazati im u tom momentu da imaju podršku i da znaju da mogu da se vrate. Stigma ih je jako plašila koja je i inače prisutna kod zaraznih bolesti. Ti ljudi užasno pate i potrebno im je pomoći. Za svakog pojedinačno moraš da nađeš meru kad razgovaraš. Mi smo radili po osam sati u kompletnoj zaštitnoj opremi i nije ni malo bilo jednostavno.
Sve je to jako ozbiljno, a bitno je pridržavati se distance, prati ruke i nositi maske. Borba još traje i nema pravila ko može stradati, a najčešće su to bili pacijenti sa slabim imunim odgovorom.
Na osnovu svega što sam videla preporuka je da moramo zaista što češće prati ruke i zaboraviti na neko vreme naš običaj da se ljubimo, dok ne razvijemo imunitet. I do momenta dok ne dobijemo vakcinu. LJudi moraju da shvate koliko je važno vakcinisati se protiv zaraznih bolesti. Treba slušati one koji su preporučili mere i ako kažu vakcinišite se, onda to ne treba dovoditi u pitanje. Kada se pojavi vakcina protiv korone i ja ću se sigurno vakcinisati.
Činjenica je da se virusom lako može zaraziti. Još uvek ljudi dolaze, možda se stišalo ali to ne znači da treba da se opustimo. Maska je tu da zaštiti tebe, a ne nekog drugog. Nema pravila da li su u pitanju stariji ili mlađi pacijenti.
Mnogo nam znači zahvalnost pacijenata i svih drugih koji nas bodre i pomažu nam da istrajemo u ovoj borbi, naglasila je Gačić govoreći o svojim iskustvima.
PROJEKAT „VESTI“ “PONOSNI NA NJIH” SUFINANSIRA GRAD UŽICE
STAVOVI IZNETI U PODRŽANOM MEDIJSKOM PROJEKTU NUŽNO NE IZRAŽAVAJU STAVOVE ORGANA KOJI JE DODELIO SREDSTVA
