Tokom trajanja vanrednog stanja uvedenog u našoj zemlji zbog pandemije izazvane koronavirusom, iz štampe je izašla knjiga Dragice Cvijović „Dobra deca“, izdavač je Biblioteka „Ljubiša R. Đenić“ Čajetina.
-Knjiga govori o dobroj deci koja su svuda oko nas, ali se o njima manje govori i retko piše. To je neka vrsta i mog odgovora da sva dobra deca budu u prvom planu. Moji junaci su 24 dečaka i devojčice koji kroz sportsko takmičenje u parku, odrastaju, druže se,zajedno se raduju i tuguju. Svako imaju svoju priču koja se prepliće sa onim što je najvažnije u odrastanju a to su porodica, škola i sport. Knjiga je odštampana u vreme vanrednog stanja, a planirane promocije su pomerene za naredni period- rekla nam je autorka Dragica Cvijović.
Dragica Cvijović je dugogodišnji novinar našeg nedeljnika „Vesti“. Ovo je njena prva knjiga, roman, koji će ponajviše obradovati ljubitelje literature za mlade. „Ovu divnu prozu za mlade, u kojoj je posebno naglašena umešnost vođenja upravnog govora jer svojim umetničkim i književnim vrednotama zaslužuje svaku podršku, pohvalu i preporuku. „Dobra deca“ Dragice Cvijović će u srpsku proznu stvarnost, uneti toliko potrebnu svežinu realnosti, da je to sa umetničke ali i pedagoške strane, više od potrebe, u nekim segmentima je već, nužnost, piše, između ostalog, u recenziji docent dr Rade Vučićević.
-Čitavu poslednju deceniju, ukupno naše prozno stvaralaštvo za mlade je pod permanentnom tenzijom „Hari Poterovskog“ sindroma, čiji je tematski obrazac iz nekih razloga postao opšte prihvaćeni stvaralački model a koji se uveliko odomaćio u srpskoj savremenoj, izdavačkoj produkciji, kao tipični dokaz pomodarstva, svakojakog plagijatstva i stvaralačkog oponašanja širih, regionalnih trendova sa fantastičnom fantastikom, veštičarenja, magije i drugog, kojekakvog iluzionizma.
Ali, na sreću svih iskrenih ljubitelja i književnih sladokusaca, najviše korisnika lepe beletristike i literature za mlade, književnica Dragica Cvijović pred našu iskrenu znatiželju iznosi nebično pitak a čitak roman, naslovljen „Dobra deca“, koji u sebi nosi svu realnost, pozitivnost i lepotu života našeg svakodnevnog. Radnja je određena i omeđena u jednom gradu, što na radost svih žitelja a posebno omladine ima veliki, uređen park u kome se mladi igraju, uživaju, takmiče, nadmeću, vole, stvaraju i sportski nadograđuju. Tu se formiraju i statusno određuju „gospodari igre“, oni koji su rođeni da budu pobednici, predvodnici, vođe, nosioci velikih rezultata, pobeda i radovanja..
Dragica piše lagano, muzika reči teče neumitno i bez zastajkivanja, kao reka u mlado proleće, kada se razliva nakon topljenja snega, pa po nekom prirodnom pravu gravitacije, grgori, razliva se ka ušću dubljeg i šireg vodotoka. Stilski i jezički neopterećena, pripoveda u drugom licu jednine, koristeći najjednostavniji a najubedljiviji način sugestivne naracije, ostavljajući mogućnost čitaocu da se u nekoj od epizida prepozna, identifikuje, uđe u ukupni opus divno zamišljenog skaza, pripovesti… Zanatski stručno, Dragica odlično vlada radnjom, osniva i tka prijemčivom potkom koja u osnovi, ima realnost, pozitivnost, dobrotu, ispravno vrednovanje vrednosti, čestitost, poštenje, sportski duh, želju za pobedom, objektivnost, poštovanje, želju za učenjem i dokazivanjem.
Nekih od nabrojanih termina odavno nema u našim savremenim vokabularima, ubila ih je digitalna površnost, nedorečenost, poremećene akseološke dimenzije vrednovanja vrednosti i osnovnih životnih načela, ubila ih je rijaliti terminologija, nakaradna improvizacija belosvetskog pomodarstva, uobrazilje i bolesnog imitatorstva. U romanu „Dobra deca“ je neki zaboravljeni ali realni svet koji će nas naterati da se zamislimo, da ga na sve moguće načine ponovo otkrijemo, stvorimo u našim gradovima, našim parkovima, sa našom, „dobrom decom“, koja taj istorijski važan zadatak, mogu i moraju poneti na svojim plećima, jer drugog načina nema – piše dr Rade Vučićević ističući da su „Dobra deca“ „lepi kalendar satkan od najlepših srpskih imena koje je književnica podelila svojim mladim junacima, budućim pobednicima:Taša vodonoša, Luka, Marko, Miloš, Jovan, Marija, Sunčica, Ana, Andrija, Nemanja, Tina, Ilija, Vanja, Ognjen, Đorđe, Aleksa… Odrasli nemaju vlastita imena, imaju samo uloge i funkcije kao znak identifikacije: Trener, direktor, mama, tata, doktor…Svi oni ulaze u jednu divnu priču sa poučnom pedagoškom porukom i poukom, kakve odavno ne iščitavamo niti prepoznajemo u savremenoj litaraturi.“
