U ovom periodu godine, od 1946. pa skoro do pre tri decenije, omladinske radne akcije širom nekadašnje zemlje SFRJ bile su u punom jeku a one nisu mogle proći bez Užičana. Ovo je jedno divno sećanje iz tog perioda. Zapravo, Užice je 1968. godine na Trgu partizana obeležavalo lik i delo južnoameričkog gerilca i književnika Če Gevare.
Piše: Svetislav Tijanić
Ernesto Če Gevara, lekar po struci kojom se nije nikada bavio, bio je, čini se, najpopularnija ličnost u svetskim okvirima sedamdesetih godina prošlog veka. Dobro je bio poznat i Užičanima. Pre svega po svojim knjigama, među kojima je „Dnevnik motocikliste“ doživeo brojna izdanja, ali i kao gerilac na čelu južnoameričkih revolucionara. Užičani su masovno obeležavali njegov lik i delo u leto 1968. godine na Novom Beogradu i na Trgu partizana. Če Gevara je ubijen 1967. u sukobu revolucionara koji su se borili na strani bolivijskih gerilaca sa bolivijskom armijom, a Titovo Užice je 1968. godine na Saveznoj omladinskoj radnoj akciji na Novom Beogradu predstavljala Omladinska radna brigada (ORB) „Če Gevara“. To je, može se slobodno reći, bio događaj za pamćenje. I ideja da naša brigada nosi ovaj naziv, i prijavljivanje i okupljanje brigadira, i odlazak na akciju i – pogotovo – povratak u Užice.
Užičke mladiće i devojke, njih 120 odabranih, ispratio je tada s ponosom čitav grad, većinu s radošću što odlaze na gradnju Parka prijateljstva na Novom Beogradu. Dve trećine njih, prekobrojnih, kojima se nije pružila šansa da tada obuku brigadirsku uniformu – ostali su u suzama.
I staro i mlado dočekali su i našu brigadu na gradskom trgu mesec dana kasnije. Užička ORB „Če Gevara“ je donela priznanja koja pripadaju najboljoj brigadi. U omladinskom naselju na Bežanijskoj kosi, neposredno uz Studentski grad, bilo je tada šesnaest ORB iz čitave bivše Jugoslavije. Užičani su bili i najpopularniji u naselju i na gradilištima, ali ne samo zbog pokazanog radnog elana već i zbog imena koje su nosili. Brigadirska bluza sa amblemom na kome je lik Če Gevare, koju su Užičani nosili i na gradilištu i u slobodnom vremenu, bila je najtraženiji suvenir 1968. godine u Beogradu. I šire..
Ernesto Če Gevara rodio se u Argentini 1928. godine. Odrastao je u Kordobi. Kao dete lečen je od astme, pa je upisao studije medicine u Buenos Airesu. Taj prestižni fakultet završio je za tri godine, pokazavši neverovatnu inteligenciju. Ipak, Če se nikada nije bavio doktorskim poslom, već je seo na motor i krenuo da obilazi svet. Najpre Južnu Ameriku, gde, u Meksiku, upoznaje Fidela Kastra, a ubrzo zatim postaje i miljenik kubanskog naroda.
Čak je bio i guverner Nacionalne banke Kube (1959) i ministar industrije. Književnik je bio najduže. Ostavio je iza sebe veliki broj knjiga. NJegov „Dnevnik motocikliste“ je postao svetski bestseler. Če je opisao svoje 8.000 kilometara dugo putovanje po Argentini, Čileu, Peruu, Kolumbiji i Venecueli. NJegov burni život kojim je opčinio mladu generaciju, nažalost, ugasio se u 39. godini.
Studenske demonstracije i brigadirski takmičarski duh
Verujem da mnogi Užičani, mladi ljudi u tom periodu, kojima po godinama i sam pripadam, pamte tu 1968. po akcijama, brigadama i akcijašima, ali i po studentskim demonstracijama. Baš kada je iz Užica u Beograd otputovala brigada sa imenom svetskog revolucionara Če Gevare studenti su pokrenuli čuvene demonstracije. Na radnim akcijama su oduvek najbrojniji bili brigadiri sa takmičarskim i pobedničkim mentalitetom. Mnogi su želeli da iskažu svoju volju, sposobnost i želju da grade domovinu. U užičkoj brigadi „Če Gevara“ postojala je i četvorka, zvala je sebe „Dahije“, kojoj je, na njihov zahtev, poveravan najteži deo posla. A svi poslovi su rađeni ručno. Mašine su upotrebljavane jedino tamo gde nisu ništa mogle snažne brigadirske mišice. „Dahijama“, recimo, nije bilo dovoljno što su gurali najviše natovarena kolica, već i što su to činili trčeći. Oni su svakodnevno na Novom Beogradu radili više nego što bi isti posao, obavila znatno veća grupa omladinaca iz drugih brigada. Za svaki radni dan na akciji „Dahije“ su zaslužili udarničke značke. Ko su bili ti mladi ljudi, koji su krenuli da grade državu takvim elanom? I bez plate. Kakva je to energija, recimo, da ni ja, u ulozi komandanta kome je povereno 120 mladih osoba, nisam imao platu? A, išao sam na spavanje poslednji, iza ponoći, i ustajao prvi! Pre četiri sata!
O želji svih mladih Užičana da se iskažu i na taj način, najbolje govori podatak da su čak četiri stotine njih bili spremni da krenu na akciju na Novi Beograd 1968. godine. Ali da nisu mogli svi. Merili su se rezultati u školi, ponašanje, spremnost za teške fizičke napore…Upravo to, odabir najvrednijih i najsnažnijih, bio nam je i najteži deo posla. I bila je to potresna slika: na jednoj strani su se veselili i igrali oni što su svoje stvari već spakovali u gepeke, a na drugoj su ih oni što ne putuju ispraćali plačući. Zato, valjda puni radosti što idu na akciju, oni što nisu bili prekobrojni, ispunili su i najteže radne zadatke. Postojao je i zajednički zadatak, koga su svi morali da se pridržavaju: ustajanje na vreme, nameštanje kreveta, umivanje, jutarnja gimnastika. Nadmetali smo se sa drugim brigadama u raznim sportskim disciplinama i kulturnim aktivnostima, i pobeđivali. Na gradilištima smo bili bez premca!
Sve je, dakle, na našim radnim akcijama teklo u – takmičarskom duhu. Ocenjivalo se i to ko ima najlepše uređeno svoje dvorište. Najurednije spavaonice. I to koja je brigada bila najdisciplinovanija. Mladi ljudi, nisu mogli, naravno, da odole želji da veče provedu sa izabranicom svoga srca. A to je već predstavljalo „probijanje“ termina koji „regulišu“ obavezu do kada se mora biti u spavaonici. Ipak, ono što se, tada kod nas, nazivalo prekršajem brigadirske discipline, za mesec dana, među 120 mladih ljudi, moglo se nabrojati na prste jedne ruke!
Tri događaja u trajnom sećanju
Poznato je da su na skoro svakoj radnoj akciji u bivšoj Jugoslaviji na kojoj su učestvovali, Užičani bili najbolji ili među najboljima. ORA Novi Beograd i ORB „Če Gevara“ je ipak nešto drugo. Tri događaja sa ORA Novi Beograd ostaće nama Užičanima u trajnom sećanju. O nazivu užičke brigade obaveštena je Ambasada Republike Kube u Beogradu, pa je naša inicijativa da nam dođu u posetu sa radošću prihvaćena. Bio je to poseban dan za sve nas. Došli su svi zaposleni u ambasadi, i taj dan proveli na gradilištu sa užičkim brigadirima. Bilo je to neponovljivo druženje, zajednički smo radili, zajednički na gradilištu i ručali, pevali i radovali se životu, iako su svima popucali žuljevi, iako su svi završili krvavih ruku. Kubanci, Kubanke i naši ljudi koji su bili zaposleni u ambasadi, otišli su sa Novog Beograda srećni i prezadovoljni. NJihov „radni učinak“ je ubeležen na radnu listu „Če Gevare.“.
To se svakako može nazvati najlepšim događajem na našim omladinskim radnim akcijama. Ali se događalo u trenucima najmasovnijih studentskih demonstracija koje su se odvijale u neposrednoj blizini! I trebalo je „smiriti“ brigadire uporne u nameri da, noseći lopate, krampove i drugi alat u rukama, odbrane studente od policijskog batinanja. Znači, da se biju sa policijom! Mogu i posle 52 godine radosno da konstatujem da smo uspeli u tome. Sprečili smo sukob akcijaša, na čijem čelu su bili Užičani, i policije. Da dodam, biću za trenutak previše ličan, da se među studentima koji su bili na čelu demonstracija, i koji su pretučeni i svi završili u beogradskim bolnicama, nalazio i Branko Tijanić, Užičanin, diplomac Akademije za primenjenu umetnost, moj brat, koji je kao student nosio popularni nadimak „Belmondo“, i koji je takođe završio u Urgentnom centru sa ozbiljnim povredama. Moji akcijaši, puni snage i prkosa, nisu tada mogli da shvate zašto sam ih ubedio da ne kreću u ovaj opasni obračun..
Tokom studentskih demonstracija smo, dakle, uspeli da sprečimo želju ovih mladih ljudi, srednjoškolaca iz brigade „Če Gevara“, da stanu u odbranu studenata, što je moglo da izazove krvoproliće. Proveli smo, takođe, nezaboravan dan u druženju sa članovima kubanske ambasade, ali događaj koji se posebno pamti je rastanak i odlazak sa akcije kući. Treba da prema isplaniranoj satnici krenemo u Užice, akcija je završena, priznanja smo pobrali i zalepili ih na šoferšajbne autobusa, okačili državne i akcijaške zastave, čeka nas „i malo i veliko“ na trgu u Užicu da sve ovo proslavimo. Ali, niko neće u autobus. Nema ni one gromoglasne brigadirske pesme, umesto nje su jecaji. I snažni zagrljaji. Probudile su se, na rastanku, sve ljubavi ovog sveta – i kako sve to sada prekinuti.
Naime, rastanak brigadira mostarske brigade „Hasan Brkić“ i brigadira užičke „Če Gevara“ (ove dve brigade su se bratimile tokom boravka na Novom Beogradu, na posebno priređenoj svečanosti punoj radosti, ljubavi i iskrenosti) bio je tada najsnažniji medijski događaj na ovim prostorima. I to ne može da se zaboravi. Niti da se opiše u punom smislu te reči. Verujem da taj događaj dobro pamte oni koji su tada bili u zagrljaju tu kraj užičkih i mostarskih autobusa, u brigadirskom naselju na Novom Beogradu, na ORA Novi Beorad. Isto kao rastanak u brigadirskom naselju na Bežanijskoj kosi u Beogradu, ni naš uistinu veličanstveni doček u Užicu, na trgu, uz muziku, pesmu, čestitanja, zagrljaje i poljupce, zaista ne može da se zaboravi.
Radovaće me ako moji brigadiri iz ORB „Če Gevara“, čitajući ovo podsećanje, posle 52 godine, kažu naglas svojim potomcima:
„Evo, deco moja, ja sam nosio (ili, nosila) brigadirsku uniformu u čuvenoj užičkoj brigadi ‘Če Gevara’ , i ponosim se time!“
Fotografije su iz Zbirke Narodnog muzeja Užice
