Svet u kome živimo se, istovremeno, i jako brzo menja i ne menja uopšte. Sa jedne strane, naši životi su pre desetak – a kamoli pre dvadesetak i više – godina bila podosta drugačiji, pre svega, zbog tehnoloških promena koje su nam poprilično naglavačke izvrnule svakodnevicu i navike. Sa druge strane, uprkos svemu tome, ovo je i dalje isti stari svet u kome, nažalost, jači slabijeg tlači
Lice u lice sa Bojanom Marjanovićem, Užičaninom u Beogradu, piscem, jednim od urednika uličnog časopisa „Liceulice“ saznali smo koliko u kojoj šali ima istine, koliko je važno ne okrenuti leđa kada je najteže… Kako zbog ekonomskog interesa i isključujućih paranoja malih grupa ljudi, stradaju gotovo svi i što je najvažnije – kako grupa posvećenih pojedinaca, koji ne ignorišu potrebe marginalizovanih ipak mogu menjati svet.
Časopis „Liceulice“ ovih dana obeležio je 10 godina od kako je njegova redakcija čitaocima počela da nudi svoj prikaz stvarnosti u kojoj živimo. Koliko su se za tu deceniju teme koje su nam bitne promenile? Možda uopšte nisu?
Svet u kome živimo se, istovremeno, i jako brzo menja i ne menja uopšte. Sa jedne strane, naši životi su pre desetak – a kamoli pre dvadesetak i više – godina bila podosta drugačiji, pre svega, zbog tehnoloških promena koje su nam poprilično naglavačke izvrnule svakodnevicu i navike. Sa druge strane, uprkos svemu tome, ovo je i dalje isti stari svet u kome, nažalost, jači slabijeg tlači. Na primer, mentalnog eksperimenta radi, zamislimo kada bi neki Afroamerikac iz 19. veka mogao da baci pogled u ovu našu nesretnu 2020. godinu. Video bi neke njemu apsolutno nerazumljive, čak i nemislive stvari, poput, recimo, tih čudnih ekrana po kojima prstima ostavljamo šifre kojima se na daljinu sporazumevamo, ali, opet, video bi i svet u kome se dižu bune protiv nečega što bi mu bilo bolno poznato – protiv toga da predstavnici vlasti i sile mogu da ubijaju ljude samo zbog boje njihove kože. Na tom tragu gledano, svoj pojavnoj kozmetici uprkos, svet u kome se pre deset godina pojavilo Liceulice poprilično je isti onom u kome i danas izlazi. I dalje je to svet u kome se ljudi odbacuju, isključuju, ostavljaju na margini. Svet u kome, zbog ekonomskog interesa i isključujućih paranoja malih grupa ljudi, stradaju gotovo svi. Ipak, priče poput Licaulice daju nadu da je i u takvom svetu moguće graditi solidarne odnose u kojima će ljudi jedni drugima biti oslonac, a ne pretnja.
U rad Liceulice si se uključio 4 godine od osnivanja. Šta je bilo tako privlačno u njemu, da poželiš da dođeš, ostaneš tu i daš svoj pečat celoj priči?
Liceulice me je privlačilo na razne načine, ali dva su ključna. Prvo, bio je to medij u kakvom sam želeo da radim i pišem jer je, zbog svoje ne sasvim konvencionalne forme, davao veći prostor autorske slobode i mogućnost da se obrađuju teme koje su u mejnstrim medijima ili skrajnute ili površno pokrivene. Drugo, bio je to medij u kome sam – pored neophodne, ali pomalo apstraktne tekstualne borbe za drugačiji svet – dobio priliku da postanem deo i vrlo neposredne, dnevne borbe da se vrlo konkretnim ljudima da podrška da stanu na svoje noge.
Zajedno sa celim svetom, imali ste period drugačijeg funkcionisanja za vreme vanrednog stanja. Kako ste se nosili sa njim?
Da, po prvi put u istoriji, ulične novine gotovo nigde u svetu nisu mogle da se prodaju na ulicama što, praktično govoreći, znači da
su sudbina i opstanak svih uličnih novina poprilično bili dovedeni u pitanje. Ipak, mi u Licuulice stvarno nismo sedeli skrštenih ruku, već smo se oslonili na jedinu stvar koja nam je bila dostupna, a to je internet. Pokrenuli smo kampanju podrške za naše prodavce i prodavačice, izdali dva online izdanja, aktivirali se maksimalno na svim društvenim mrežama. Dirljivo je i ohrabrujuće koliko se ljudi odazvalo na naše pozive i na koje su sve načine pomogli i nama i našim prodavačicama i prodavacima da prebrodimo krizni period. Međutim, ulične novine imaju smisla onda kada se prodaju na ulici i kada je moguća neposredna, lice u lice komunikacija između onih koji ih prodaju i onih koji ih kupuju, tako da je suvišno i govoriti koliko se radujemo što se ponovo nalazimo u svom prirodnom okruženju.
Interesantna specifičnost Liceulice su njegovi ulični prodavci. Ko su zapravo oni?
Prodavačice i prodavci našeg magazina dolaze iz različitih marginalizovanih grupa ljudi koji, iz ma kog razloga, teško dolaze do posla. Izvorno, ulične novine su nastale u SADu i tamo ih, pre svega, prodaju beskućnici. Međutim, kako se koncept širio svetom, tako se i menjao i nadograđivao spram specifičnosti lokalnih sredina u kojima su se novine pojavljivale. Naš magazin prodaju ljudi koji dolaze iz najrazličitijih grupa, ali im je svima zajedničko da zbog nečega – svog ekonomskog, zdravstvenog ili nekog drugog stanja – teško mogu da dođu do posla. Pedeset posto svakog prodatog primerka magazina Liceulice je njihova zarada i tako oni ponovo se osamostaljuju i staju na svoje noge. Stvarno je divno videti koliko su veliki put prešli neki od naših prodavaca i prodavačica prodajući magazin – recimo, od osoba koja su živeli na ulici do osoba koje su, štedeći od prodaje, uspeli sebi da nađu smeštaj u kome mogu da borave.
Da li osećate da se publika menjala zajedno sa vremenom ili je taj krug samo širi?
S godinama, publika našeg magazina sve je šira i raznovrsnija. Naš cilj jeste da o temama koje spadaju u „teške“ – i u mejnstrim medijima se ili preskaču ili se obrađuju na krajnje površan i senzacionalistički način – pišemo na što zanimljiviji i što većem broju ljudi razumljiv način. Trudimo se da, kad god se može, izbegnemo akademski, suvoparni govor o važnim temama, iako je ponekad to stvarno teško jer pojedini kompleksni fenomeni zaista iziskuju i kompleksna pojašnjenja. Ipak, ne zaboravljamo da smo mi ulične novine i da bi trebalo da pokušamo da se obratimo baš svima koji tim ulicama prolaze i čini mi se da u tome i uspevamo – publika je sve šira, sve šarenija i to nas stvarno raduje.
Osim očiglednog – da je reč o uličnom časopisu, šta lično vidiš kao drugačije kod vašeg magazina u odnosu na današnje referentne časopise?
Ono što je, čini mi se, najvažnija razlika našeg magazina u
odnosu na druge koji obrađuju slične teme je ta što mi, ipak, nemamo tu vrstu dnevno-političkog diktata u uređivanju koji dnevne ili nedeljne novine imaju. Drugim rečima, dosta smo slobodniji u određivanju tematskih celina koje pokrivamo. One, naravno, uvek jesu aktuelne i važne za svet u kome živimo, ali na jednom dubljem, fenomenološkom nivou, a ne na nivou dnevne ili nedeljne vesti i izveštaja. U tom smislu, Liceulice je fleksibilniji i manje klasičan medij, te onda imamo i slobodu koju taj status daruje – da nam i tekstovi budu fleksibilniji i manje klasični.
Misliš li da je tebe rad u Liceulice, što ne podrazumeva samo časopis, već niz akcija, usmerio ka nekim novim idejama i prioritetima?
Aposlutno jeste. Pre rada u magazinu Liceulice, moji profesionalni novinski angažmani su uglavnom bili vezani za sferu književnosti ili, šire gledano, kulture. Kroz rad u ovakvom – u biti, časopisu koji je aktivistički i svojim sadržajem i svojim konceptom – otkrio sam mnoštvo i tema i, pre svega, ljudi do kojih verovatno ne bih došao da sam ostao samo neko ko piše prikaze knjiga i radi intervjuje sa ljudima sa kulturnjačke scene. Tako da, kada pomislim na ovih šest i kusur godina koliko sam već dugo u magazinu, prvo što mi pada na pamet su svi ti divni, pametni i hrabri ljudi koje sam na tom putu upoznao.
Ulični festival aktivizma Vreva, inicijativa za pomoć beskućnicima „Moj komšija bez krova“, platforma za promociju angažovanog dizajna „Iz dobrih razloga“ i aktivistička modna liniju „Štenderaj“… sve su to vaše ideje koje osluškuju potrrebe društva u kome živimo. Kakav ste odgovor dobili na njih?
Naravno, primarno polje našeg delovanja jeste magazin Liceulice, ali sve te stvari koje ste spomenuli – kao i, recimo, naše izdanje na engleskom ili radijska emisija Liceulice FM – važan su deo naše priče. Reakcije su mahom pozitivne, samo što je potrebno i malo vremena da se ljudi naviknu da naša organizacija radi još neke stvari osim samog magazina. Ipak, raduje nas što je Liceulice postalo prepoznatljivo ime i što je postalo svojevrsni garant jednog iskrenog i poštenog pristupa aktivzmu, te onda i druge stvari koje radimo dobiju na vidljivosti zbog poverenja koje ljudi već imaju u magazin.
Časopis je 2016. godine bio u lošoj poziciji. Koliko je socijalno preduzetništvo moguće i dugoročno ostvarivo u okruženju u kakvom smo danas?
Mi se često – pomalo, je li, od muke – šalimo kako su priče poput naše gotovo uvek u nekoj vrsti krize, samo je pitanje da li je to kriza koja preti gašenjem u roku od nekoliko nedelja ili stvari, ipak, nisu tako urgentne. Nažalost, u svakoj šali je pola istine, a u ovoj, verovatno, i više nego pola. Priče poput naše su, po prirodi neprirodnog poretka u kome živimo, bačene na marginu, ali ono što ohrabruje je da postoje ljudi – i da ih je sve više – koji misle da je ovo što radimo važno, pa onda ne samo da kupuju magazin, već i podstiču druge to da rade, pa šire glas o nama na svojim radnim mestima, u organizacijama gde su angažovani ili već na trećim nekim mestima. Moglo bi se reći da se oko nas, iz godine u godinu, plete sve veća i gušća mreža pojedinaca, organizacija, firmi i raznih drugih kolektiva koji vide važnost jedne ovakve priče i koji nam – a to se vrlo plastično pokazalo za vreme epidemije i dvomesečne nemogućnosti da se novine prodaju na ulicama – i kada je najteže, ne okreću leđa.
