Znameniti Užičanin Ljubomir Stojanović, filolog, akademik, ministar, predsednik vlade i vođa stranke umro je u Pragu 16. juna 1930. Provodeći njegovu volju da ga sahrane tamo gde umre, bez venaca, bez govora, u običnom čamovom sanduku, sahranjen je na pravoslavnom groblju u Pragu, 19. juna 1930., u deset časova pre podne. Prošle su decenije. Zemni ostaci Ljubomira Stojanovića nalaze se van njegove otadžbine
U kući užičkog majstora, puškara Vasa i majke Sare rođen je 6. avgusta 1860. godine sin Ljubomir, budući filolog, akademik, ministar, predsednik vlade i vođa stranke.
Majstor, tufegdžija Vaso Stojanović svoga sina Ljubomira nije usmerio na puškarski zanat, iako je bio cenjen i od njega se moglo lepo živeti već ga dao na školovanje.
Na kraju gimnazijskog školovanja, na završnom ispitu iz srpske književnosti i istorije, mladi profesor Momčilo Ivanić usmeriće ga na filološko–istorijski smer. Reći će mu:
-Prirodne i matematičke nauke obrađuju i drugi narodi, i mi se možemo koristiti njihovim radom; ali nacionalne nauke ako ih mi ne budemo obrađivali, stranci nam neće, ili kako valja neće, obraditi. To moramo mi sami raditi.
A Ministarski savet, na predlog ministra prosvete uvažio je molbu i odredio mu stipendiju od 2.500 dinara godišnje s tim da sluša slovensku filologiju, srpsku literaturu i političku istoriju po ovom rasporedu: jednu godinu u Beču, jednu u Petrogradu, jednu na obilasku biblioteka i jednu u Berlinu i Lajpcigu.
(Iza ovog programa stajao je naučnik svetskog glasa, Stojan Novaković koji je u mladom Ljubomiru Stojanoviću video nadu za srpsku filologiju).
Tako obrazovan vratio se u malenu Srbiji da joj pomogne u kulturnom i naučnom razvoju. Bio je veoma čestit čovek što se vidi iz navedenog primera: Kad mu kralj 1912. kao šefu samostalaca ponudi mandat za sastav vlade uz želju da kao ministar vojni ostane Stepa Stepanović – to je na sednici Glavnog odbora samostalaca protumačeno kao uslovni mandat, što je dovelo do stranačke rasprave i podeljenosti u stranci. Ljubomir Stojanović je uporno branio stav da nema vlade bez odrešenih ruku! A kad mu jedan od stranačkih prvaka prigovori da je njemu, Ljubi Stojanoviću, lako „voditi opoziciju“ a uživati državne prihode, daće ostavku na svaku državnu službu – od člana Državnog saveta, do profesora univerziteta i sekretara Akademije.
Tako je dugogodišnji profesor Velike škole, ministar prosvete u nekoliko mandata, predsednik vlade i državni savetnik ostao bez ikojeg stalnog prihoda, da ubuduće živi jedino od honorara dobijenih za svoje naučne radove.
A negde, krajem treće decenije dvadesetoga veka sastavlja svoj testament, svoju poslednju volju.
Sa velikim poverenjem testament, zapečaćen daje uglednom građaninu Pavlu Popoviću, profesoru i rektoru Beogradskog univerziteta polovinom maja 1927. kada je osetio prve znake opake bolesti, umro je u Pragu 16. juna 1930.
Provodeći njegovu volju da ga sahrane tamo gde umre, bez venaca, bez govora, u običnom čamovom sanduku, sahranjen je na pravoslavnom groblju u Pragu, 19. juna 1930., u deset časova pre podne.
Posle dve godine želja osnivača Zadužbine počeće da se ostvaruje, dvadesetak naučnih radnika dobija pomoć „za ispitivanje živog narodnog govora i „za prikupljanje građe za srpsku istoriju“. Zadužbina će 1935. prodati Stojanovićevu kuću za četiri stotine hiljada dinara i novac će pridodati masi zadužbinskog fonda.
Prošle su decenije.
Zemni ostaci Ljubomira Stojanovića nalaze se van njegove otadžbine.
Pojedinci se povremeno sete kako je njegov saradnik Ljubomir Davidović, nekadašnji užički gimnazijski profesor, oplakujući smrt svoga prijatelja, rekao:
-Nije trebalo tako razumeti tu testamentarnu naredbu njegovu… Nije mu trebalo dopustiti da bude skroman i posle smrti. Treba ga preneti u otadžbinu!“
