Izazov u kom je svaki udah i korak pobeda duha nad telom, korak posle koga si bliži cilju, ali i dalje nisi siguran da li ćeš uspeti ili zauvek ostati u snežnim nanosima Himalaja kao opomena onima koji su precenili svoje mogućnosti, jer Himalaji ne praštaju nikome
Dragan Jaćimović iz Lučana je prvi čovek iz Srbije koji je osvojio Mont Everest. Dvadeset godina kasnije, osvaja drugačije vrhove. Kaže da „svako ima svoj Everest, samo ne sme svako da krene ka njemu“ i ističe da odustajanje nije opcija, jer onaj ko odluči da uvek ide linijom manjeg otpora, dugoročno je u velikom problemu.
Mogu li dve decenije, koliko je prošlo od Vašeg osvajanja Himalaja da promene osećanja prema tom podvigu?
Mislio sam da mogu, ali kako vreme prolazi postajem sve više svestan veličine podviga, a emocije su još jače. Sa druge strane, ono što sam uradio nakon toga više vredi od samog uspona na Everest te 2000. godine. Naime, organizovao sam i vodio na desetine ekspedicija u planinske masive širom sveta, gde su ljudi iz Srbije i iz celog regiona sticali iskustvo, a nadam se deleli to sa drugima kao što sam ja delio sa njima. Ponekad pomislim da mi to nije trebalo u životu, ali je očigledno da je trebalo da se desi, kako bih počeo da razmišljam o svetu koji me okružuje na drugi način, kao i da krenem u ponovno osvajanje samopouzdanja koje mi je oduzeto u detinjstvu.
Kako se donosi odluka da se ispred sebe postavi visok cilj, šta Vas je tada motivisalo?
Danas o tome mislim malo drugačije, jer izgleda da su ti ciljevi birali mene, a ne ja njih. Takve odluke se ne donose, već se jednostavno dese. Vremenom čovek shvati da jeste važno odabrati cilj koji je iznad njegovih trenutnih mogućnosti, ali je još važnije sve ono što se dešava na putu do tog cilja. Bilo je tu mnogo uspona i padova, preispitivanja, osvajanja samopouzdanja, malodušnosti, euforije, tuge, radosti, suza i smeha, ali sve to pojedinačno nije bitno. Važno je ono što sve zajedno donosi u jednom zbiru dugoročno, a to su promene zahvaljujući kojima rastemo.
Kada shvatite da su ti ciljevi samo sredstvo za promene, da ne služe samo za zadovoljenje vašeg ega, onda ste prešli na novi nivo u igrici zvanoj život. Meni je tada motiv bio da izađem iz izolovane zemlje, da vidim svet, da se ostvarim, da dokažem sebi da vredim više nego što mislim da vredim… i mnogo toga još. Srećom, mnogo kasnije desio se trenutak u kome sam osetio da nemam više potrebu da se dokazujem sebi, a ni drugima.
Kako ste prevazilazili ozbiljnije probleme za vreme uspona?
Kada se desi problem onda gledaš da ga rešiš što pre, ali ako nije do tebe već do Prirode, onda vežbaš strpljenje. Tokom uspona na Everest najgora je neizvesnost zbog nestabilnog vremena što prouzrokuje stalne promene plana. To je najbolja vežba za vaš ego, jer shvatite da od vas malo toga zavisi. Možete da budete uporni, kondiciono vrhunski pripremljeni i mentalno jaki, ali to sve padne u vodu ako očekujete da se vaše želje tokom uspona ispune. Neispunjenje želja pravi frustracije, a vaš cilj izgleda sve dalje i dalje. To je više borba sa samim sobom, a ne sa planinom. Kada tokom ekspedicije postanete svesni lepote koja vas okružuje, sadašnjeg trenutka, ljudi koji su oko vas i sa kojima delite sve lepe i teške trenutke na putu do vrha, onda se opustite i sa osmehom dočekujete novi dan bez obzira kakva vam je sve iznenađenja planina pripremila.
Koji trenuci su ostali urezani kao najlepši, koji su Vas možda i kasnije „terali“ u nove podvige?
Najlepši trenutak nije onaj kada sam bio sam na vrhu, već jedan momenat u selu Pangboche. Nakon završene aklimatizacije i povratka sa 8.000m kada smo 11. maja 2000. imali neuspešan pokušaj uspona na vrh, sišli smo u BC, na 5.300m. Nakon toga, vođa ekspedicije predložio je da se spustimo u selo Pangboche (4000m), gde bismo udahnuli malo više kiseonika i oporavili se pred novi pokušaj uspona. Mi smo bili na – 30 stepeni na 8000m gde je iskoristljivost kiseonika oko 35%, a onda, odjednom se nađemo na + 20 u selu gde ima drveća, livada i gde raste najbolji krompir na svetu. Jedno popodne legao sam na zemlju među nisko rastinje obučen samo u majicu i tanke pamučne pantalone „made in Kathmandu“. Bio sam bos i potpuno zarastao u bradu. Gledao sam oblake na nebu i uživao u proticanju vremena. Ležao sam tu satima bez ikakvih misli, opušten i prisutan. Onda igrom slučaja trek stazom u blizini, nailazi vodič Thomas, vodeći grupu mladih Danaca na Island Peak, visok 6189m. Znali smo se od ranije i baš sam se obradovao kada je naišao. Taj trenutak kada me je on prepoznao, moj povratak u stvarnost, to grljenje i njegovo oduševljenje, a najviše reakcija na to što sam tako lagano obučen i sasvim bos na 4.000m, meni je jedan od najlepših trenutaka na toj ekspediciji. Tada sam postao svestan da je sve relativno i da pravi prijatelji više vrede od bilo kakvih postignuća.
Stvorili ste neraskidive veze sa ljudima kojima su Himalaji prirodno okruženje?
Bojim se da je ovo mali prostor da bih napisao sve o narodu Sherpa. Sama činjenica da već 25 godina u kontinuitetu odlazim u Himalaje dovoljno govori o tim neraskidivim vezama. Ove jeseni planiram ponovo da se sretnem sa njima, ako mi to okolnosti dozvole. Od tih ljudi sam naučio više o životu nego od bilo koga drugog. Zahvalan sam im na tome i rado im odlazim u goste.
Pretpostavljam da je za takve poduhvate mentalna snaga bar podjednako važna kao fizička pripremljenost?
Važno je jedno i drugo, ali sirova snaga u planini ne samo da ne znači ništa nego može i da smeta. Ljudi koji su dobro utrenirani žure na vrh kao da će on sutra da nestane. Tako troše mnogo energije, što kod dugotrajnih ekspedicija vrlo često dovodi do odustajanja od daljeg uspona. Treba biti uravnotežen i smiren bez obzira na adrenalin koji svakodnevno pumpa i tera vas na akciju. Mentalna snaga se u planinama pre svega odnosi na samokontrolu i strpljenje, a ne na opciju „glavom kroz zid“.
Postoje li trenuci kada ste osećali duhovnu povezanost sa prirodom, koja sigurno nije uvek pitoma i blagonaklona?
Prirodu ne doživljavam kao nešto što ima predznak – pitoma ili divlja, blagonaklona ili surova, već je prihvatam bez obzira na to kako utiče na moje planove. Uživam u svakom trenutku, jer je on neponovljiv.
Odavno sam shvatio da su Sherpe u pravu kada kažu da planine nisu samo gomila kamenja i leda, već nešto što ima svoju ličnost i karakter. U početku mi to nije bilo jasno, ali sam u par navrata osetio o čemu oni zapravo pričaju. Verujem da svako može da oseti duhovnu povezanost sa Prirodom, samo je potrebno da neko isključi centrifugu u kojoj se nalazi većina čovečanstva danas. Dovoljno je otići na par dana u planine, isključiti telefon, sedeti u miru i posmatrati zalazak sunca, pa će da proradi ta veza koju svi mi imamo.
Kako je izgledao trenutak u kome ste stali na krov sveta? Šta ste uradili, rekli, pomislili…?
Prva pomisao koja vas dočeka na vrhu je: „Hvala Bogu, nema više!“ Meni je bar tako bilo, jer sam se penjao bez boce sa kiseonikom, gde je svaki korak jedna velika pobeda. Uspeo sam da na vrhu snimim kamerom nekih 20-tak minuta. To sve može da se pogleda u dokumentarnom filmu “4 godine za 10 minuta” koji je dobio desetak nagrada na međunarodnim festivalima.
Osećanja najbolje mogu da se opiše u dve reči: euforija i katarza. Ipak, na vrhu sam bio sam i nisam imao sa kim da podelim te trenutke i sreću zbog velikog uspeha. To je nešto što ni do danas nisam prežalio.
Nakon puno suza i euforije, dođe praznina kakvu nisam osetio u životu. Tek kasnije kada siđete u dolinu krene pravo radovanje zbog ogromnog postignuća.
Koliko su Vas ta iskustva usmerila da danas budete i motivacioni govornik?
Svako ko je preživeo devedesete može da bude motivacioni govornik. Ako na to dodam preko 50 ekspedicija u masivu Himalaja i širom sveta, onda sigurno imam šta da kažem. Pokušavam da ubedim ljude da nikada ne odustaju. Blagodat suočavanja sa problemom se ne vidi odmah, već mnogo kasnije. Ako uvek idete linijom manjeg otpora onda ste dugoročno u ozbiljnom problemu. Kada naiđete na prepreku, nemojte da je zaobilazite. Suočite se sa njom i krenite da je rešavate. Ako na tom putu padnete, ustanite odmah i nastavite dalje. Jednog dana stići ćete do svog Everesta.
Svako ima svoj Everest, samo ne sme svako da krene ka njemu. Ne slušajte one koji vam samo prenose njihove strahove, već slušajte one koji vas podstiču i podržavaju. Ako na tom putu i popnete neki vaš Everest, Bože moj, desilo se. To je samo jedna tačka na vašem putu koja vam je donela novo samopouzdanje. Povremeno se okrenite nazad i pogledajte ko ste bili kada ste krenuli na put, a ko ste danas. Budite zahvalni zbog pređenog puta i stečeno iskustvo prenostite drugima jer čovek raste samo ako daje, sve ostalo je prazna priča i trčanje u krug.
Da li ste pred sebe postavili nove ciljeve i vrhove čijem osvajanju težite?
Uvek imam neke ciljeve, ali mi je trenutni fokus na učenju i usvajanju novih veština. Pčelarenje, rad sa kamenom, pisanje, voćarstvo, povrtarstvo… sve su ovo divne veštine kojima se trenutno bavim i pokušavam da budem dobar u njima. Vrhovi? Šta to beše? Nemam želju za usponima na neke nove planinske vrhove. Ispunjava me samo prenošenje znanja i iskustva stečenog u planinama.
