Hvala ekipi sa Interno 2 što su me izvukli, jer da nije bilo njih, ko zna šta bi se desilo, iskreno
Dušan Drndarević je 34-godišnji Užičanin, programer, koji je kao mlađi trenirao košarku. On je i čovek koji je nedavno imao teško životno iskustvo, kada je zbog korona virusa u užičkoj bolnici proveo 12 dana, kaže „dugih kao 12 godina“. Takođe je odgovorna osoba, koja je poštovala sve mere zaštite od virusa, štiteći i sebe i druge. To očigledno nije bilo dovoljno, pa je prvi deo ovog razgovora nastao dok je Dušan još uvek ležao u Opštoj bolnici u Užicu. Drugi deo odgovora dobili smo od oporavljenog čoveka, koji je bio jako srećan što je ponovo kod svoje kuće, ali i željan da apeluje na sve nas da nipošto ne mislimo „neće to mene“.
Gde pronalaziš volju i snagu da sada razgovaramo?
Iskreno, još uvek sam u bolnici i želim da sa što više ljudi podelim ovo iskustvo, kako bi se oni zaštitili što je bolje moguće, kako se ne bi desilo da dospeju tu gde sam ja.
Osoba sam koja je poštovala apsolutno sve mere zaštite i predostrožnosti. To uključuje i lični izbor da se što je moguće manje krećem po gradu, izlazim i slično.
Da li se promenio način na koji posmatraš suočavanje sa korona virusom, sada kada si ti „u vrtlogu“?
Promenio se, i to mnogo. Iako sam i pre nego što sam se zarazio bio vrlo disciplinovan, poštovao distance, nosio maske (zbog onkoloških pacijenata u porodici), ovo što sam doživeo i video ovde u bolnici, mnogo menja pogled na stvari. Primera radi, potrebne su mnogo oštrije mere nego što sam do sada mislio, ne toliko u smislu opreme nego u smislu koncentracije i pažnje. Svako, najsitnije opuštanje može da bude za nekog fatalno.
Ovih dana različite zvanične i nezvanične informacije stižu do nas o užičkoj bolnici. Kakvo je tvoje viđenje stvari, da li imaš očekivan tretman?
Prvog dana kada sam došao u bolnicu, prva scena koju sam video
su prekrivena tela, njih 5-6. Pita se u tim momentima čovek gde ide i da li će da se vrati, koje su mu šanse? Jezive su to slike.
Što se tiče medicinskog tretmana, medicinskog osoblja i lekara, tu sam bez teksta u pozitivnom smislu reči. Šta ti ljudi rade za ovaj narod, koju žrtvu podnose, to je za legendu. Lično sam bio u teškom stanju prvih 5-6 dana, lekari i medicinske sestre su bukvalno “kopali” da me izvuku, da ne idem na respirator. I uspeli su. Zato ih ja zovem tigrovi, zato što kidaju kao da si im najrođeniji.
U užasnim uslovima rade, pod skafanderima, posao ne može biti teži i rizičniji, ali to su takvi borci da zaslužuju sve što požele. Baš sve. Hvala ekipi sa Interno 2 što su me izvukli, jer da nije bilo njih, ko zna sta bi se desilo, iskreno.
Da li znaš kako, kada si se zarazio? Kako si znao da treba da se obratiš lekaru, šta si osećao?
Ja nemam pojma kako sam se zarazio. Razmišljao sam o tome i dalje ne znam. Već sam napomenuo da sam i pre infekcije bio jako disciplinovan i odgovoran, ali od ove nemani očigledno nema sigurne zaštite.
Jedne noći sam dobio temperaturu oko 39, a odmah sutradan sam se javio u kovid ambulantu gde mi je rečeno da je sve ok, da uzmem vitamine i antibiotik. Da napomenem, tamo me niko nije zaista pregledao, nego su samo pogledali snimak. Sutradan mi opet nije bilo dobro. Hitna pomoć me je odvezla do Kovid ambulante. Tu su mi dali infuziju sa vitaminom C, kako su rekli – da me osveže. Tu sam izgubio dragoceno vreme, a situacija je bivala sve gora. Na nagovor supruge sam odradio skener pluća (privatno). Tako mi je ustanovljena obostrana upala pluća sa preporukom da se odmah javim u bolnicu. U bolnicu sam došao sa, pretpostavljam, nekoliko dana kašnjenja, što je uticalo na moju, nešto težu kliničku sliku nego što bi to bilo normalno da sam došao na vreme.
Kako su reagovali ljudi u tvom okruzenju kada su saznali da si pozitivan na korona virus? Jesu li postali oprezniji, odgovorniji?
Kada sam saznao da sam pozitivan, već sam bio u bolnici. Tamo su uzeli uzorak i rezultat je stigao za par dana. Kada su ljudi oko mene saznali, bili su malo iznenađeni, ali prvenstveno zabrinuti za mene i moje stanje. Mislim da sam ih mojim iskrenim molbama da se čuvaju i preduzmu sve što je u njihovoj moći da se zaštite malo trgao iz svakodnevice u koju ljudi upadnu sa mišlju: “Neće to na mene, ma jok.”
Kako izgleda vratiti se kući, kako se osećaš?
Bio sam u bolnici dvanaest dana, to je za mene bilo kao dvanaest godina. Osećaj: doći svojoj kući, okupati se u svom kupatilu, leći u svoj krevet nema cenu. Osećam se odlično, ali pomalo umorno, pa ću ovo vreme iskoristiti da se dobro ispavam.
Da li te je ovo iskustvo promenilo, hoće li uticati na tvoj život, ponašanje u budućnosti?
Što se tiče mog ponašanja u budućnosti, korona mi je definitivno 
ostavila jednu pozitivnu stvar, a to je neka čudna mirnoća razmišljanja. Valjda se čovek koncentriše samo na suštinu, pa svi izgovori, odugovlačenja i slično, potpuno gube smisao.
Želiš li, iz ugla nekoga ko je prošao kroz težak period, da nam poručiš nešto?
Da, naravno, u tome je cela poenta ove priče. Dakle, ljudi, molim vas, uzmite se u pamet i poštujte sve mere kako biste zaštitili vas lično i članove svoje porodice. Znam da je to teško protiv nevidljivog neprijatelja, jer ni sam ne znam gde sam se i kako zarazio.
Ova bolest nije naivna, mnogo brzo može da se pretvori u katastrofu. Toliko je opaka i brzo napreduje da čovek ne može da se snađe, niti da shvati kako mu se sve to desilo i kada.
Inače, apsolutno sam siguran i potvrđeno mi je da nema nikakvih pravila oko zaražavanja. Svako se može zaraziti. Dok se ne pojavi vakcina, niko nije siguran, bez obzira da li je jak, slab, mlad, star, mršav, debeo. Video sam toliko različitih slučajeva. Zato ljudi treba da poštuju sve mere, da ne misle da to neće „na njih“.
