Kad me pitaju kada će mi se isplatiti, kažem – već mi se isplatilo. Sačuvalo mi je zdravlje, duh porodice, zajedničke obroke, zajednički rad i druženje
Vladimir Ilić na korak je do potpunog preseljenja života iz Užica, na porodični ranč, u Staparima. Staparski vajati, na 850 metara nadmorske visine, prava su vazdušna banja, koja, u ovom slučaju, ne leči samo telo, već i dušu. Selo u kome je Vladimir odrastao, sada mu je ponudilo mir, ali i način da čuvajući prave životne vrednosti, zajedno sa svojom porodicom, obezbedi egzistenciju.
Skoro smo se sasvim preselili, sada u Užicu samo prenoćimo, a do toga su nas vodila tri puta, koja su vremenom srasla u jedan, kaže Vladimir.
-To je mesto u kome sam proveo detinjstvo. Uvek sam maštao da ću se jednog dana vratiti i urediti taj prostor.
Kao mlad, sa 19, 
nepunih 20 godina bio sam na Košarama, što mi je kasnije donelo dosta psihičkih problema. Malo posle 2000. godine, bio sam psihički razoren, video sam da su heroji i ratni veterani „pušteni niz vodu“.
Jedina pomoć je bila da odemo kod psihijatra po kesu lekova, a to nisam hteo. Nisam hteo da se pomirim sa tim da sa 21, 22 godine pijem lekove.
Počeo sam da nabavljam životinje, napravio jezero za pecanje… veliki uticaj na mene imala je upravo priroda i životinje, kojih imamo mnogo i sve su nam kao članovi porodice.
Svaka je socijalizovana, samo što ne progovore. Sve je išlo postepeno, bez cilja. Tek kasnije, 2013. i 2014. počeli smo da razmišljamo u pravcu razrađivanja svega za posetioce, a 2015. godine i da radimo na tome.
To je bio period kada su ljudi počeli sami da svraćaju kod nas jer su negde videli fotografije ili čuli za nas. Kako jedan moj drug kaže – počeli smo da zarađujemo da imamo za vodu.
Istina, vodu do danas – nemamo. Kao borac sa Košara, svojevremeno sam dobio i papir gde vrh državne vlasti traži da se reši problem sa vodom, koji je smešan, mali bizaran i veoma rešiv. Samo još moji protivnici sa Košara nisu dolazili da pokušaju da mi reše taj problem, koji još postoji zbog nedostatka nečega – sposobnosti, volje ili znanja… Sada nije trenutak za bavljenje starim problemima, ali nadam se da će uskoro biti bolje. Jako je nezgodno kada turisti dođu, obezbeđivati vodu za sve, tako da oni i ne osete da je na imanju nema.
Do sada je već mnogo zajedničkog rada i ljubavi uloženo u vajate, koji će, čini se, tek pokazati svoju punu lepotu.
-Kad smo nasledili imanje, bila je to bezvredna livada koja nije
imala potencijal ni za poljoprivredu. Jedino smo se mogli baviti turizmom. Pozicija ranča me je u početku malo nervirala – graniči se sa putem, a sva dešavanja su izmaknuta. Danas me to raduje, jer priroda je kao da si otišao negde daleko. Zapravo, mi smo prvo počeli da pravimo ukrasne kese, ali to je sezonski posao, koji smo mogli raditi samo zimi. Tako smo odlučili da leto posvetimo ranču. Sada je to pravi porodični ranč, naša deca, prijatelji, svi su učestvovali u njegovom stvaranju i podržavali nas. Veliki rad je uložen u izgranju svega, održavanje, svakodnevno vođenje računa o svakom detalju.
Posetioci Staparskih vajata, svakako nemaju zamerki, jer su im, pored odmora u prirodi, domaćini obezbedili i zabavu.
-U ponudi je mini zoološki vrt, sa retkim vrstama životinja, poput Harisovog jastreba koga nema nigde u okruženju. Bavimo se sokolarstvom, sa kojim se ljudi mogu upoznati kod nas. Imamo ponije – konjiće, među kojima je i mali Srećko, zvezda među životinjama. Tu su i patuljaste koze, ukrasna živina, zečići… imamo i prepametnog nemačkog ovčara, koji obožava decu, kaže Vladimir i dodaje da na ranču organizuju i školu streličarstva, a imaju i teren za paintball.
-Imamo puške za decu od 7 do 12-13 godina, ali i teren za 
odrasle, za oštriju igru. Trenutno nam je organizacija rođendana na čekanju, zbog epidemije, ali oni koje smo do sada pravili pokazali su da deca ne žele da idu kući, žele da ostanu da rade sa nama, da hrane životinje. Još nismo imali negativan komentar. Ono što najčešće čujemo je da naš da ranč „ima dušu“.
Iako je sve počelo iz želje za ličnim oporavkom od teškog iskustva, sada su u najavi značajna ulaganja.
-Opet ćemo imati ozbiljnu promenu, jer ljudi iako nisu planirali, dobiju potrebu da kod nas i jedu. Verovatno ćemo u narednom periodu otvoriti etno restoran. To uslovljava odličan odziv ljudi – ako su oni prešli nekoliko desetina kilometara da dođu do nas, želimo da ih ispoštujemo. Ljudi u poslednje vreme previše mudruju. Pitaju nas nekada – kako je sve tako lepo? Jednostavno – kajmak je od kravljeg mleka, hleb od brašna, a ćevap od mesa. Užički kraj je poznat po svojim specijalitetima, mi se toga držimo i nemoguće je pogrešiti. Planiramo da postavimo i adrenalinsku ljuljašku, teren za autiće na pedale i mini gradilište za decu, terene za odbojku, košarku… planova je mnogo, samo da budemo zdravi.
Radno vreme je od 11 do 20 časova, ali zbog epidemije i pravljenja gužve, najbolje je najaviti se ranije, kaže Vladimir i dodaje „najlepše je radnim danom, tada nema gužve, ceo ranč je vaš!“
