Bogate i sadržajne biografije ne treba da bude zaboravljene, a časni i pošteni ljudi treba da budu primer, kaže za „Vesti“, istoričar Nemanja Obradović, kustos Narodnog muzeja Užice, sekretar redakcije „Užičkog zbornika“.
Bez obzira na pandemiju, „Užički zbornik“ broj 44 trebalo bi da izađe iz štampe krajem oktobra i biće tradicionalno prestavljen, ako bude bilo i kako bude bilo moguće na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. U ovom broju biće publikovano 12 radova među kojima je i rad Nemanje Obradovića, kustosa Narodnog muzeja Užice, sekretara redakcije „Užičkog zbornika“, „Prota Vitomir Vidaković uvek uz svoj narod“. Nemanja je rođen 1992. godine u Užicu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Filozofski fakultet je završio u Novom Sadu, odsek istorija i diplomirao 2017. godine. Od pre dve godine zaposlen je u Narodnom muzeju Užice.
Novi „Užički zbornik“ je u pripremi. Kada se očekuje izlazak iz štampe?
-Dosadašnja praksa bila je da „Užički zbornik“ izađe do Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu i da na njemu bude predstavljen. Ove godine imamo vandrednu situaciju zbog koronavirusa i ne znamo da li će sajam biti održan, ali planiramo da „Užički zbornik“ izađe iz štampe do kraja oktobra.
Koje su teme obrađene za ovaj broj?
-U ovogodišnjem „Užičkom zborniku“ broj 44 biće publikovano 12 radova iz oblasti istorije, etnologije, istorije umetnosti i muzeologije. Pored kustosa Narodnog muzeja Užice Ivane Todorović sa radom „Nadgrobni spomenici mladim osobama na seoskim grobljima zapadne Srbije“, Indire Gendžić „Porodica Kulić iz Nove Varoši“, Stanojke Milivojević „Povelje u istorijskoj zbirci Narodnog muzeja Užice od druge polovine XIX veka do 1941. godine“, Nevene Pantić „Uloga muzeja u (re)konstrukciji nacionalnog identiteta: primer Narodnog muzeja Užice“ za ovaj broj pisali su i saradnici Živojin R. Andrejić „Srednjovekovne crkve i manastiri episkopije Moravice u prvoj polovini XV veka“ , Salih Selimović „Poreklo, migracioni, imigracioni i demografski procesi na Sjeničko-pešterskoj visoravni“, dr Milovan Lukić „Stav izbegličke kraljevske vlade i četničkog pokreta Draže Mihailovića prema komunističkom ustanku 1941. godine“, dr Enis M. Makić „Islamski običaji i kultura u delima Jelene Dimitrijević (pisma iz Niša) i Branislav Nušić (Ramazanske večeri)“, dr Jelena Luković „Filozofija egzistencijalizma u angažovanom grafičkom izrazu“, Vojinović Batrić „Život bez stida(filozofski esej)“.
Zašto je važno postojanje „Užičkog zbornika“?
-„Užički zbornik“ je godišnja publikacija koja objavljuje radove iz oblasti istorije, kulture i umetnosti Užica i užičkog kraja. U kontinuitetu izlazi od 1972. godine, a u njemu objavljuju rezultate svojih istraživanja ugledni naučnici, saradnici i istraživači. Ova publikacija, naučnim pristupom nastoji da razjasni i obradi najznačajnije događaje, ličnosti, društvene pojave i procese iz prošlosti užičkog kraja.
U okviru ovog broja, biće objavljen i Vaš istraživački rad o proti Vitomiru Vidakoviću, Požežaninu. Šta Vas je opredelilo da se bavite životom i radom ovog prote? Šta Vam je bio cilj?
-Prota Vitomir Vidaković je rođen u Zdravčićima 11. juna 1879. godine, gimnaziju je završio u Užicu, a učiteljsku školu u Beogradu i Aleksincu, nakon završene učiteljske škole upisao je Bogosloviju u Beogradu. Prvo je radio kao učitelj da bi od 1907. godine bio rukopoložen za paroha u Požezi. Posle Prvog svetkog rata prota Vitomir Vidaković se seli sa porodicom u Užice, 1919. godine je postavljen za paroha u Staparima, a od 1920. do kraja radnog veka bio je paroh u Užicu. Tako da za protu možemo reći da koliko je bio Požežanin toliko je i Užičanin. Svakako je ceo životni vek kao učitelj, sveštenik, poslanik, radio na dobrobiti Požege, Užica i čitavog kraja. Kada je trebalo da za polaganje stučnog ispita u Narodnom muzeju u Beogradu napišem habilitacioni rad razmišljao sam o čemu bi mogao da pišem. Pronašao sam u jednoj fascikli prikupljen materijal o proti Vitomiru Vidakoviću. Proučavajući materijal video sam koliko je protin život bio živopisan i koliko se kroz njegovu sudbinu ogleda sudbina države i naroda. Kao sveštenik u IV puku Stevan Nemanja učestvovao je u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu za šta je više puta odlikovan, posle rata svojim radom i zalaganjem u Sokolskom društvu i društvu Crvenog krsta doprinosi razvoju kulture i školstva u Užicu. Izabran je 1931. godine za narodnog poslanika Sreza požeškog u skupštini Kraljevine Jugoslavije. Posebno mi se svidelo što je o svom poslaničkom radu napisao brošuru „Moj poslanički rad“ gde je želeo da položi račun narodu koji ga je na to mesto izabrao. Za vreme Drugog svetskog rata prota je zbog svojih patriotskih ubeđenja imao dosta problema, zatvaran je u logor Banjica, a ovaj period su obeležile i lične tragedije. Prilikom eksplozije u trezorima Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u kojima je pored fabrike oružja i municije bilo civilno sklonište , 22.11.1941. godine stradale su protina ćerka Zora i unuka Olivera. Posle nepuna dva meseca protinu ćerku Ružu, koja je živela u Čurugu gde se udala za apotekara Petra Davidovca, odvode Mađari i od tada joj se gubi svaki trag. Dvojica sinova Boško i Veljko bili su u partizanima, a sin Miroslav je kao rezervni poručnik zarobljen u Aprilskom ratu i u zarobljeništvu je proveo gotovo ceo rat. Posle ovog rata prota je nastavio da se društveno angažuje, bio je delegat na Velikoj antifašističkoj narodnooslobodilačkoj skupštini Srbije, potom je januara 1945. godine izabran za predsednika Okružnog narodnooslobodilačkog odbora u Užicu, bio je poslanik u skupštini FNRJ i predsednik Svešteničkog udruženja koje je osnovano sa namerom da odnosi Srpske pravoslavne crkve i nove države budu dobri. Ovako bogata biografija me je navela da pišem o proti Vitomiru Vidakoviću, a cilj rada je da upozna javnost i da istakne protinu ličnost, koji je svojom plemenitošću i rodoljubljem pokazao kako čovek treba da se nosi u teškim trenutcima po državu i narod.
Koliko je trajalo istraživanje, gde su sve bili Vaši izvori, da li je bilo teško doći do njih?
-Istraživanje je sa prekidima trajalo oko godinu dana. Građa koju sam koristio prilikom pisanja nalazi se u zbirkama Narodnog muzeju Užice. Dosta su mi pomogli članovi protine porodice koji su ustupili materijal u vidu dopisnica između Vitomira i njegove supruge Milice za vreme Prvog svetskog rata i Vitomira i sina Miroslava za vreme Drugog svetskog rata. Kroz dopisnice sam mogao da vidim šta je mučilo porodicu Vidaković, kako su se snabdevali u godinama rata, gde su i kako živeli. Dragoceno mi je bilo i kazivanje protinog unuka Vasilija Lisičića koji mi je ispričao neke zanimljive detalje i pomogao mi da povežem određene stvari. Pored njega Boško Kopunović, protin praunuk, mi je ustupio skenirane fragmente protine autobiografije u kojima sam našao dosta korisnih podataka.
Šira javnost malo zna o, kako sami kažete „bogatoj životnoj i svešteničkoj biografiji“ prote Vitomira Vidakovića, ali šta je bila potpuna nepoznanica do koje ste došli tokom istraživanja?
-Stručnoj javnosti je poznato da je on bio vojni sveštenik u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, ali kompletnija biografija sa društveno – političkim radom i njegovim privatnim životom bila je manje poznata. Veći broj fotografija prote Vitomira Vidakovića se prvi put publikuju u ovom radu (porodična fotografija 1916. godine; sa svešteničke skupštine u Sarajevu, 1922. godine; sa novogodišnjeg prijema u Belom dvoru, 1949. godine…). Prvi put su korišćeni i podaci iz privatne arhivske građe za izradu ovoga rada (dopisnice iz rata, lična prepiska).
Šta je, po Vašem mišljenju, najznačajnije u radu prote Vidakovića?
-Najznačajnije je to što je prota Vitomir u svom radu prvo kao učitelj, pa posle kao sveštenik davao sve od sebe i uvek se angažovao sa najiskrenijim i najplemenitijim namerama. Kada je 22. septembra 1900. godine dobio mesto učitelja pripravnika u Močiocima (selu između Arilja i Ivanjice) on ga prihvata sa oduševljenjem i piše kako od dece želi da napravi naprednu i obrazovanu omladinu. Kasnije kao sveštenik IV puka na Kajmakčalanu drži čuvene govore u kojima ohrabruje vojnike toplim bratskim rečima i poručuje da njihove žrtve nisu uzaludne. Između dva svetska rata kao narodni poslanik zalagao se pre svega za rešenje seljačkih dugova, za podizanje školskih zgrada i unapređenje vaspitnih programa, ali i za razvoj infrastrukture u požeškom srezu.Tokom Drugog svetskog rata i početkom sukoba između partizana i četnika u jesen 1941. godine prota Vidaković sa jednog skupa apeluje da dođe do pomirenja i da se ne proliva bratska krv. Posle rata aktivno je učestvovao u obnovi zemlje kroz funkciju predsednika Okružnog odbora u Užicu.
Zašto je važno pisati o ovakvim ličnostima?
-Pored toga što istraživanjem dolazimo do novih istorijskih činjenica, važno je ukazati na hrabrost, patriotizam i uopšte moralno delovanje svakog pojedinca. Da je poštenje bilo njegova karakterna osobina govori podatak da je narod govorio pošten kao „pop Vićo“. Bogate i sadržajne biografije ne treba da bude zaboravljene, a časni i pošteni ljudi treba da budu primer.
Prota Vitomir Vidaković
