Paun Petronijević: „Svet belog bola“, UKS, Svitak, Narodna biblioteka Požega, 2020.
Srpski kulturni prostor, pun je primera po kojima jedno književno delo, jedan stvaralački opus, protekom vremena dobija onu ocenu koji nije imao u vreme njegovog nastajanja. Ovde u Sremu najbolji primer za to je Jovan Grčić Milenko¹, osporavan za vreme života, a nakon njega uvršten u brojne pesničke antologije.
Skoro jedan vek kasnije u jugozapadnoj Srbiji pojaviće se pesnik koji je po životnoj dobi, bolesti i ranom odlasku sa životne pozornice sličan „fruškogorskom slavuju“ – Paun Petronijević. Zahvaljujući upornosti Milijana Despotovića otkrio sam ovog pesnika jake pesničke reči i osobene pesničke atmosfere. Naime, skoro trideset godina traje Despotovićeva plemenita misija da od zaborava spasi Pauna i njegovo književno delo.
„Poezija može da bude i nagon i misao, i haos i struktura, poezija može da bude divlja ili smirena, odana ili pogubna, i umna i bezumna i „zaumna“, senovita, osenčena ili zasenjena rođenim bleskom, poezija može da bude raj ili pakao, pustinja ili fatamorgana, glad i utoljenje, može da bude osveta i milošta, jutro na moru, bura, san letnje noći, otkrovenje, reči i sila razvića, čas obnove. Poezija može da bude, može da se zbude, iracionalna ili racionalna. Ma gde i ma kad.“²
Šta je za Puna Petronijevića bila poezija? Iščitavajući Paunovu pesničku zbirku Svet belog bola, mogu slobodno da kažem – sve to! Pesmom Ispoved Paun će nam poručiti da se poezija ne stidi pesnikovih tajni i da je u poeziji želeo dom svoj u kom srce ne zebe. A ozeblo je!
Ima u ovoj zbirci pesama na osnovu kojih bi mogli zaključiti da je Paun bio pesnik domaće idile. U prvoj od tri pesme u ciklusu Prostor obeležen vidom, sa naslovom Ima li išta lepše Paun nas vodi kroz godišnja doba, u drugoj peva o voćnjaku u kojem stabla Kad suša peče i kad je voda / nekad šapatom međ sobom zbore, u trećoj o deci koja treba da sude sama sebi zbog nedela prema izlomljenom voćnjaku …i zato nečije stamno delo / mora da snosi društvo celo.
Da u poeziji Pauna Petronijevića nije sve jednoslojno i onako kako se to na prvo čitanje čini, može se zakljutiti iz ovih nekoliko pesama „smeštenih“ na početak ove pesničke zbirke. Zar život čoveka, sa svim svojim dobima, nije kao godišnja doba u prirodi? Zar u stihovima … Ima li išta lepše na svetu / i divnije nego što je / kada zasvetli u mirisnom cvetu, / voće čežnjivo, bašte ma koje… nema mladosti, a u stihu … lišće već opada i grane svele, starosti?
Kod Seljaka, čijem životu je posvećeno nekoliko pesama, tog hranitelja sebe i nas, pesnik poredi ruke (Grubost na dlanovima je pesma / o hlebu rada i zavičaja), sa srcem (Svako seljačko srce je / pesnički nežno do beskraja / i prepuno svega što poeziju stvara). A duša? U duši stalno nemir od žene, suda i Boga jer Kada ga majka rodi i srpom sreže pupak / nastaje vreme patnje između gladi i dojke.
Dokazujući da je život seljaka nepredvidiv i neizvestan, da njegova sudbina najviše zavisi od prirode, u pesmi Seljak i kiša Paun poseže za biblijskim motivima i Knjigom postanja. I kao što je Gospod Bog od rebra koje uze od Adama stvorio ženu, tako i bez kiše seljaku ništa ne može da uspe (… jer ti mi pojiš drob i njivu da nam se deca rode, / pa te volim ponekad više od sunca, a nisi mi / pamet ni rebro).
Od zavičaja koji je toliko voleo i pevao o njemu, otrgnuće ga bolest. On će samo fizički biti izmešten iz njega. Ne mogu više da ćutim daleko od tvojih njiva, / odnesen telom od Tebe na vetru bolne beline (Poruka zavičaju). U tom zavičaju … Ja sam najsrećniji pastir na svetu… a Bogatstvo je moj pogled bez kraja… (Bogatstvo). Život van zavičaja za njega je izgnanstvo. U pesmi Za rođendan, posvećenoj svom dragom sabratu – dr Iliji Misailoviću, on peva Prestaće i ova belina bola / u kojoj umire volja / nas dovedenih u iznanstvo / daleko od zdravog zova.
Kažu da zdrav čovek ima stotinu želja, bolestan samo jednu. I Paun je gajio nadu u ozdravljenje. Bol je škola u kojoj se na ispitu pada, / i ponovo u koštac hvata, idemo do kraja: / došaptava mi moja večita nada (Zamršena su jedra). Tu nadu tek što bi se „porodila“ kao zračak sunca prekrivali su tamni oblaci, i ona, kao Tiski cvet4, nikad ne bi dočekala novo jutro. U pesmi Bolne su moje grudi on se pita: Dal’ su moje bolne grudi znale, / da u životu samo jednom sviće? I, sam govoreći sebi: „I za mene nekad sreće biće“, nada … da mi je jutra bela u dane stare da ponesem…
„Najmlađe“ pesme u ovoj zbirci napisaće nekoliko meseci pre njegove smrti. Sa Bežanijske kose, nedaleko od svetala velikog grada, on sav pun Čežnje za zavičajem (…Vratite mi moju šumu i polje, vratite mi reku! / … Svanite zore u zavičaju) poručuje … znam samo da sam blizu nekog vrta rajskog (Tebi ime ne znam). Čovekovo „jurenje prostranstvom, nalaženje smisla i produženje trajanja“ uvek se dešavalo uz „gaženje senke“ jer … cilju stavljenom na postolje naslućenog kraja / koja kraj nije, jer krug je večit (Hod sveta).
Ribaševina, sanatorijum Knez Selo kod Niša, Bežanijska Kosa, bili su deo životnog kruga Pauna Petronijevića. Večiti krug o kojem je pevao su njegove pesme koje je ispisao u svom bolu i koje nas u prostore beline nosi njegova Plava ptica. Ako se bolje zagledamo u tu njegovu pticu možda na njenim krilima vidimo i Pauna koji kao kosac traži gnezdo među otkosima. Ono što je u pesmi Slutnja koraka poželeo svom prijatelju Miroslavu Nestoroviću, desilo se samom Paunu: Semenka plodna biljke proklija / i kada padne na kam, / pa silna bude, jaka i rodna za druga leta… Potvrđuje to i zbirka Svet belog bola – deveta po redu sabranih pesama Paunovih.
Detinjstvo provedeno u ratu i pretežni deo života u bolesničkim krevetima od čoveka bi mogao da napravi zajedljivca, nezadovoljnog samim sobom i svojim okruženjem. Paun nije bio takav. Voleo je ljude. Bio je pesnik unutrašnjeg nemira u kojem su se smenjivali vedri pogledi na život sa blagom setom. Kako se krug njegovog života zatvarao, ovog drugoj je, razumljivo, bilo sve više. Iako je život bio nemilosrdan prema njemu, usuđujem se reći da nije bio nezadovoljan njime.
Poput njegove ptice koja je kratko letela i imala nezaboravan let, Paunu je kratki ovozemaljski život produžilo njegovo književno delo. U pesmi Za tvoju odmerenu reč, posvećenu bratu Momčilu, on želi da moje uporno lajanje menja za tvoju odmerenu reč. U to svoje lajanje ni on ne ne polaže nadu jer Moje lajanje vetar nosi i nema traga. I prevari se Paun – trag je ostao!
Sekula Petrović
Izdavačka radionica „Svitak“ Požega i Udruženje književnika Srbije, objavili su devetu knjigu poezije iz sabranih dela Pauna Petronijevića „Cvet belog bola“. Knjigu je likovno opremio Dragić Petrović Medoš.
Pojava sabranih dela Pauna Petronijevića izazvala je pažnju književne kritike tako da knjiga eseja i prikaza o njegovoj poeziji sada ima preko hiljadu strana. Novim prevrednovanjem savremene srpske poezije, Paun je dobio visoko mesto u antologiji.
M.D.
