-Simpatija može da zavede čoveka, da ga tresne o kaldrmu i da se sav razbije. Kada smo se uzeli prvo sam rekla Gvozdenu da hoću potpunu iskrenost i istinu za bilo šta, neću laž, već poverenje – seća se Dana Dagović početka braka 1954. godine koji je posle ozvaničenja kod matičara skromno proslavljen na ručku u “Palasu”. Od tada je prošlo srećnih 66 leta.
Vreo avgustovski dan po Velikoj Gospojini u dvorištu Koštičke 59. Osmesi na licima domaćina, Danice i Gvozdena Dagovića, Banaćanke i Staparca koji su smisao života pronašli u ljubavi i poverenju. Njemu je sada 93 i u mladosti ga je pratio nadimak Đavo, zbog igre u folkloru, svirke bubnjeva i raznih vragolija, a Danu koja u 87 na svojoj „Mirni“ šije libade, nadimak Keka koja se u Užice doselila našavši zaposlenje posle završetka Tekstilne škole u Beogradu. A kako je Kekina otresitost uticala na Gvozdena najbolje ilustruje priča o upoznavanju na igranci u bašti Doma Armije, zdanju ove mladosti u koje se ulazilo sa frizurom, salonkom cipelom i haljinom, u košulji i kravati… A kada je Đavo skočio sa bine i stao pred nju, zavrteo je i započeo ples, ona je prkosno stala.
-Mladiću molim vas, ako ne možete biti pristojni i savladati vaše strasti, budite bar kavaljer i vratite me na stolicu da sednem – sasula je Dana u lice momka čiju su pažnju mnoge devojke iz njenog okruženja priželjkivale. U mesecima posle igranki koje su trajale do pola jedanaest između njih nije bilo zabavljanja. Ona je znala njegovu devojku, a on njenog momka. Gvozden je Danu svuda pratio kao brat, u šetnjama po Jelovoj gori i okolnim brdima u kojima je Keka kao sportista uživala. A kada je kucnuo čas Gvozden je Dani predložio da se uzmu. Ona je tada imala 21, a on 26 godina i nešto im je tada šapnulo da je ljubav večita tajna i da je treba otkrivati.
-Simpatija može da zavede čoveka, da ga tresne o kaldrmu i da se sav razbije. Prvo kada smo se uzeli rekla sam Gvozdenu da hoću potpunu iskrenost i istinu za bilo šta. Radi mi sve samo me nemoj lagati – seća se Keka početka braka koji je posle ozvaničenja kod matičara skromno proslavljen na ručku u “Palasu” u prisustvu kumova. Ona u beloj bluzici, crnom kostimu i suknji, a mladoženja je nosio grao odelo, belu košulju i crvenu zvezdu na kravati, te 1954. godine.
-Na stolu u “Palasu” bila je jedna keramička vazica sa samo jednim cvetom. To je za mene bilo tako lepo i elegantno i baš sam je poželela. Odjednom, dolazi konobar i kaže da sam dobila nagradu, baš tu vazicu sa cvetom. Pitam kako to, a on meni odgovara da je to zbog toga što sam uspela da od Đavola napravim anđela – priča Dana o danu kada je postala supruga. U životima Dagovića bilo je i teških trenutaka, gladnih i bosih dana za vreme Drugog svetkog rata, ali su kasnije zajedno nosili sve, oslonjeni jedno na drugo. Ona je kao žena bila motor, uporna u svemu, stroga po prirodi, prvo prema sebi, a onda prema drugima. Odlučna je bila i kada je saznala za prodaju placa u Koštici šezdesetih. Nagovorila je Gvozdena da prave kuću u delu grada koji je zavolela i u kome i danas žive okruženi prirodom umesto zidova stana u centru grada. Sada je na ovoj adresi u Koštici kuća sa crvenom ciglom, mala radionica, cveće, plastenik, a baštenski sto omiljeno mesto ispod koga leškare Danini ljubimci – mačići.
-Čitavog života Keka mi je bila glavni oslonac. Ne smiruje se, i dalje sve radi. Još uvek šije, održava plastenik, radi u dvorištu i brine o meni – ispričao nam je nekadašnji valjaoničar Gvozden koji i danas pazi i čuva svoju Keku noseći u srcu njenu omiljenu pesmu «Kad se setim mila dušo, rumenila lica tvog» . U vremenu kada se mnogo priča o koroni, u kući Dagovića zbore o drugim temama dok naviru sećanja na drage ljude i provedene trenutke na moru, Zlatiboru, druženja, o tome kako je nekada bio pun gradski korzo, a mladi upoznavali… U njihovom domu neguje se čitanje i manjak televizije. Skromni i oslonjeni jedno na drugo svakoga dana Gvozdena i Dana zagledani su u drveće u šumi iznad kuće i svoju baštu iz koje ubiraju najukusniji paradajz u okolini. Iznenađenje za 66. godišnjicu braka upriličila je njihova dugogodišnja prijateljica, učiteljica u penziji Ljiljana Vitorović, a u tome su joj pomogli jedna poslastičarnica i cvećara koja je pripremila cvetni aranžman za slavljenike.
Jovan Jovanović Zmaj (1858)
Kad se setim, mila dušo,
rumenila lica tvoga,
tad ne pijem drugog vina,
nego samo crvenoga.
Al’ kada mi na um dođu,
dođu tvoje crne oči,
onda krčmar ništ’ ne radi,
samo crno vino toči.
A ja pijem, pevam, plačem
od žalosti, od milina,
pa kad pođem, ja posrnem
od ljubavi i – od vina.
A s prozora tvoja majka
gleda pa se osmehiva,
Ne smejte se, draga gospo,
tom je vaša ćerka kriva.