– Drage su mi obe zemlje – nostalgična Srbija, ali Norveška je pobedila u svemu dajući mi ono što mi ni roditelji ne bi dali. Kod Norvežana najviše volim iskrenost i solidarnost. Nema ni kuma, ni prikumka… Cene se vrednoća i sposobnosti, ako si ispunio očekivanja – ništa ne brini! – priča o zemlji u kojoj je proveo radni vek i stekao penziju Radosav Mitrović, naš zemljak koji je deo leta proveo u svom rodnom kraju.
Radosav Mitrović (73) rođen je u Zaglavku i odrastao na nešto boljem imanju u ovom selu. Krajem šezdesetih deci iz takvih kuća nije dozvoljavano zapošljavanje u gradu tako da je posao bezuspešno tražio dva leta po dolasku iz vojske 1968. godine. Nije bio član Saveza komunista i dobio je upozorenje za predaju „komitetu“ ukoliko nešto „pokuša“ u vezi posla. Vredan i radan, Rade je sa volovima izvlačio i drva za Šumsko gazdinstvo i jedne prilike pogodio da izvuče FAP drva jednom čoveku za polovan tranzistor. Tranzistor je za njega bio najveće zadovoljstvo kako bi slušao prenose utakmica i pesme Lepe Lukić i Safeta Isovića.
-Uključim ja tranzistor i stavim na prozor od štale, kad u podne vesti kažu da su preduzeća na Kosovu, a znalo se zbog koga najviše, dužna da prime sve koji traže radno mesto bez podnošenja molbe. Bacio sam vile i koliko sam jako udario slomila se drška. Nisam ispoljavao nikakvu ljutnju, samo sam u sebi odlučio da u ovoj zemlji neću živeti i to sa svoje 22 godine – priča Rade i dodaje da nikakvoj vlasti nije davao otpora, ali da je tada bio mnogo nezadovoljan. Tražio je izlaz, kako kaže, mlad i jak da ide peške do Beča i sasvim slučajno preko rođaka saznao da preko biroa traže radnike za Skandinaviju i da su to već učinili za Nemačku, za fabriku FORD. Mahinalno je pitao zašto baš za Norvešku i dobio odgovor zato što smo brdski kraj, a slična klima vlada i na području Osla. Usledila je selekcija, fizički i psihički testovi, lekarski pregledi. I na kraju četvorica Sokoljana i 23 Zlatiborca primljeni su na rad u livnici „Jotul“. Odlasku je prethodilo otvaranje žiro računa u Beogradskoj banci i saveti da se ne potpada pod uticaj emigracije. I tako je grupa radnika iz Titovog Užica „Raketinim“ autobusom do Surčina, a onda preko Praga i Kopenhagena avionom stigla do Osla. Posle prozivke od strane glavnog inženjera uz pomoć prevodioca ponuđeni su da se osveže, neko je uzeo sok, a većina pivo. Smestili su ih u jednu zgradu u kojoj je bio besplatan smeštaj i sutradan je Rade počeo da radi na Vidovdan 1970. godine u fabrici „Jotul“ koja je lila tučane peći i radijatore svih vrsta i žurila da podmiri potrebe američkog tržišta. Neko na traci sa livenjem, neko na razvarivanju i otresanju kalupa, izvlačenju izlivnog metala, brušenju…
-Nama koji smo došli sa sela, divili su se, a mi čudili zašto nas toliko plaćaju i ništa nam nije bilo jasno. Radili smo 40 minuta, a 20 minuta odmarali. Za vreme odmora bili smo u gumiranoj sobi, imali smo šah, novine. U kantini ručak, sok, a plaćali treći deo za sve šta pojedemo i popijemo. Bilo je mesa, graška, drugog povrća, i raznih sosova. Imali smo osmočasovno radno vreme, subotom i nedeljom nismo radili, a od livnice dobijali po 500 kruna za prevoz i hranu – seća se Rade Mitrović prve godine rada u norveškoj livnici gde se najprostiji rad plaćao današnjih 3000 evra i koju je napustio želeći da napreduje. Najpre je radio kao vozač, a kasnije kao instruktor u komisiji za kategorizaciju vozača završivši srednju Saobraćajnu školu..
-Vozio sam sve vrste kamiona do prikolice, šlepera, autobusa. Vozio sam cisterne sa alkoholom za državnu firmu “Vinopoli” . Kasnije sam vozio za privatne firme i u njima zadužen za ostale vozače, potrošnju goriva, kvarove. Radio sam u firmi “Majoštor” i vozio građevinski aluminijum za Španiju. Bio sam dobar vozač i tu su me izdašno nagrađivali i duplo u odnosu na platu – seća se dana na drumovima Evrope primeran radnik iz Srbije kome su Norvežani govorili „smanji malo. U prevremenu penziju otišao je sa 59 godina, osam godina manje od potrebnih 67. U Norveškoj je potrebno tri godine radnog staža za pravo na penziju koja zavisi od visine plate i osiguranja. Rade kritikuje domaće prilike što se ovde samo “kačimo” za staž, jer bitna je plata. Priča nam da je najniža penzija u Norveškoj pre par godina bila 8000 kruna, a da je sada 600 evra i važi za one što gotovo nisu nikada radili i koji dobijaju i sredstva za stanarinu, odeću, struju… Norvežani imaju visok stepen zajedništva, a političare doživljavaju ravnima sebi. Radnička prava i sindikati su jaki, zdravstvo besplatno. Pare od nafte koju je pronašla tek 1969. godine Norveška je “sakrila” u investicione fondove za buduće generacije.
-U Norveškoj je jako državno zdravstvo. Moraš da potrošiš 1200 kruna ili 14.000 dinara godišnje za lekove ili zdravstvene usluge i ostalo ti je sve džabe. To je participacija u zdravstvu. Tokom radnog staža samo su mi izdvajali u jedan zdravstveni fond i imam jednu legitimaciju sa kojom mi je dostupno norveško zdravstvo – navodi Rade koji ovih dana boravi u Užicu do povratka u zemlju fjordova u kojoj ima suprugu koja je sa prvom kćerkom došla iz Srbije i zaposlila se u industriji gramofonskih ploča neposredno po njegovom snalaženju u ovoj zemlji i koja je takođe penzioner. Zatim je dobio još dve kćerke i sada ima unučad i dvogodišnjeg praunuka. Rade Mitrović živi svoj mali život sa velikom penzijom stečenom u zemlji koja mu je duboko u srcu i koju neizmerno ceni i voli.
Živela Kraljevina Jugoslavija!
Norveška ima svega 2,3 odsto obradivih površina i oskudno tlo uvek je davalo malo žita . Dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka i nju je zadesila velika kriza. Prema Srbiji svoje veliko srce iskazala je bezbroj puta i slanjem cisterni sa gorivom za vreme sankcija i nedavno kada nam je donirala 5 miliona evra za borbu protiv kovida. O vezama dve zemlje i ova Radova priča sa početka sedamdesetih.
-Vodeći inženjer u livnici gde sam radio rekao nam je da radnike iz Jugoslavije poziva na ručak njegov deda koji živi u Sandviku koji se nalazi 45 kilometara zapadno od Osla. Obavestili smo ambasadora o pozivu i on je iskazao želju da krene sa nama. Sećam se bio je decembar, sneg, minus trideset… Dočekao nas je vitalan starac od 93 godine, ljubazno pitao sa svima, sto je već bio serviran i u znak dobrodošlice ponudio nam je žestoko piće i nazdravio Kraljevini Jugoslaviji! Ambasador je pomalo bio zatečen, menjajući boje lica… Tokom ručka deda nam je ispričao da je u njegovom mladalačkom životu tri puta, pa sve do 1937. godine dolazila železnička kompozicija sa više vagona hlebnog žita koje je Kraljevina Jugoslavija dopremala kao pomoć Norvežanima. Oni to nikada nisu zaboravili, a ovde se u komunizmu o tome ćutalo. Još nam je ispričao kako je nosio džak sa pšenicom iz Srbije bez odmora 45 kilometara od Osla i da je to dobro našeg naroda pamtio čitavog života – pripoveda Rade o nesvakidašnjem događaju uz žaljenje što nije zapisao podatke o toj celoj norveškoj familiji, jer su im se životni putevi ubrzo nakon ovog susreta razišli.
