Emilijan Protić: „Ivanjički akademici“, Biblioteka „Svetislav Vulović“ Ivanjica, 2020.
Pet portreta ivanjičkih akademika iz pera novinara i publiciste Emilijana Protića, jednog od najpouzdanijih hroničara i istraživača moravičkog kraja, pored toga što ukazuju na nedovoljno poznatu istorijsku činjenicu da se u svetu vrhunskih dometa nauke i kulture našao zavidan broj učenjaka poniklih u varošici podno Golije i Javora, predstavljaju u širokom vremenskom luku više nego uverljiv dokaz da je Srbija u 19. i prvoj polovini 20. veka ubrzano osvajala atribute moderne evropske države.
Svaka od pet biografskih putanja u Protićevoj knjizi pokazuje da su pomenuti društevno-istorijski procesi, kao deo šire shvaćene srpske nacionalne ideje, bili nezamislivi bez obrazovane elite. Ovakav poduhvat obavezivao je autora na doslednu i odgovornu interpretaciju svega onoga što je u stručnoj literaturi objavljeno o životu i delu ovih istaknutih ličnosti iz naše daleke prošlosti.
Pored toga što se oslanja na proverene izvore i dostupnu arhivsku građu, Protićev „biografski metod“ zasniva se na hronološki dosledno objedinjenoj faktografiji, a ono što ga naročito izdvaja iz obimne produkcije sličnih rukopisa jeste njegov pripovedački dar kojim i teško razumljive stvaralačke dileme takozvanom običnom čitaocu predočava kao prijemčivu i živu materiju. Tako pred nama izranjaju i oživljavaju bogati, bujni životi Protićevih zemljaka, njihovo pregalaštvo i posvećenost nacionalnim interesima, isprekidanim istorijskim lomovima i porodičnim dramama.
Vešto spajajući sve važne biografske tačke petorice ivanjičkih akademika, prožete fragmentarnim svedočanstvima njihovih savremenika, Protić od prve stranice osvaja čitalačku pažnju, pa se njegovi životopisi neretko čitaju i kao svojevrsni obrazovni romani o vaspitanju, odrastanju i sazrevanju u vremenima kada je redosled nacionalnih zadataka imao jasno utemeljenje u životima najboljih sinova jedne mlade države.
Istovremeno, hodeći zavičajnim i inim životnim stazama vladike Joanikija Neškovića, Stevana R. Popovića, Svetislava Vulovića, Kirila Savića i Nedeljka Košanina, prošlost doživljavamo kao večnu savremenost, kao neku vrstu nadvremenosti. Protićev istraživački pogled u istoriju, koliko god morao biti istinoljubiv, ne podleže normama istoricizma. Zato na pomenute velikane ne gledamo kao na okamenjene postamente prošlosti, već kao na vizionare.
Danas, u doba kada štošta dobija akademski imprimatur, prigodno ilustrovana i stilski ubedljivo napisana knjiga „Ivanjički akademici“ u izdanju ivanjičke biblioteke „Svetislav Vulović“ predstavlja ohrabrenje, svojevrstan izdavački podsticaj i dragocen putokaz. NJenu aktuelnost prepoznajemo i u tome što nas u krupnom istorijskom planu ne odvaja od velikih umova koji su živeli u minuloj epohi, već što nas na posredan način spaja u kontinuirani civilizacijski tok. Stoga su Protićeve „biografske lekcije“ iz naše kulturne i naučne baštine dragocene za njihovo očuvanje i celishodnije ponašanje budućih istraživača.
Zoran Jeremić
Emilijan Protić rođen je 1940. godine u Pridvorici pored reke Studenice. Osnovnu školu tri godine je pohađao u rodnom selu, a završio je u Ivanjici gde je nastavio život. Srednju bibliotekarsku školu i Filozofski fakultet, grupu jugoslovensku i opštu književnost, završio je u Beogradu.
U varoši pod Golijom i Javorom kraće vreme bio je srednjoškolski profesor. Radni vek završio je u užičkim „Vestima“ i na Radio Užicu kao stalni dopisnik.
Publicističkim radom se bavi od 1994. godine kada je objavio monografiju „Svetlost na bpežuljku“, povodom 120 godina škole u Prilikama. Do sada je objavio 11 knjiga, najvećma posvećene jubilarnim godišnjicama bolnice, hidrocentrale na Moravici, FK Javor, školama na Goliji i Javoru. Pre dve godine objavio je knjigu „Listovi na vetru“, kao podsetnik na daleku 1868. godinu kada je otvorena čitaonica u Ivanjici. U međuvremenu, u zbornicima i periodičnim listovima objavljivao je radove iz dalje i bliže prošlosti moravičkog kraja.
