Ne treba svako da bude političar, kao što nije svaki lekar hirurg. Lekar opšte prakse dijagnostikuje i šalje kod hirurga. Tako shvatam nas, satiričare, kao društveno-političke dijagnostičare
Dragoljub Mićko Ljubičić multitalentovani humorista, satiričar i glumac, ovih dana svoje „Priče za laku noć“ pretočio je i u knjigu, kao dokument vremena za društvo sa kratkim pamćenjem. Mnogi Užičani vole da se pohvale njim, kao umetnikom koji vuče korene iz našeg kraja.
-Nikada nisam bežao od užičkog, erskog porekla. Otac me je od malih nogu dovodio u Užice i Karan, odakle su Ljubičići, gde sam provodio veliki deo raspusta. Užičane smatram visprenim ljudima koji imaju urođenu duhovitost i stav vrlo imanentan tom kraju. Nije slučajno što se u pričama kao što su „Ero i kadija“ baš Ero sprdao sa Turcima i često uspevao da nadmudri one koji su na vlasti. Ima tu nešto, pa sam verovatno i ja poneo ponešto odatle.
U jednoj od prethodnih emisija na tapetu se našlo i „Trampovo Užice“. Da li je taj deo priče Vaša ideja?
U tom slučaju, Voja je dao ideju da bi se Užice moglo zvati i – Trampovo. On je „polukorčuljanin, polubeograđanin“, pa je zahvaljujući Žanetiću Užice dospelo u PLjiŽ.
Da li ste verovali da će od Indeksovog radio pozorišta do danas okruženje pružati toliko inspiracije za posao kojim se bavite?
Pre sam mislio da je to sve privremeno, ali vremenom sam shvatio da taj period nikako ne prolazi. Prva emisija „Indeksovog radio pozorišta“ u kojoj sam učestvovao, pre 36 godina zvala se „Boj za Kosovo“. Toliko godina kasnije, ja se i dalje satirično bavim Kosovom, a boj za njega još uvek traje. Dakle, situacija u kojoj se nalazimo je hronična. Odavno ovde postoje neuralgične tačke i teme, koje su meka za satiričare i humoriste. Ipak, nadao sam se da će posle nekog vremena to proći i da ću se u potpunosti posvetiti svom drugom poslovnom opredeljenju, oglašavanju. To se nije desilo, jer uvek se iznova jave neke autokrate, diktatori, likovi koji nam flekaju stvarnost. Tada osetim potrebu da na njih ukažem, najčešće u tandemu sa Vojom Žanetićem. Želimo da bolje objasnimo situaciju onima kojima možda baš i nije jasno šta se zaista dešava. Mi, koji imamo malo izoštrenije čulo za društveno-političke tokove potrudimo se da ih predstavimo kreativno, na duhovit, socijalno prihvatljiv i odmeren način. Tako omogućimo ljudima da bolje razumeju situaciju, ali i da se zabave nečim što u suštini nije zabavno. Mi imamo satiričare kroz ceo 19. i 20. vek, koji održavaju kontinuitet satire u ovom narodu. To pokazuje da period u kome živimo ne traje samo tri decenije, već od kada postoji i moderna srpska država, dakle poslednjih 200 godina. Verovatno je takvih bilo i pre, za vreme Turaka, samo su ti satiričari često završavali bez glave, ili nabijeni na kolac. Sad je, međutim, popularno nabijanje na „Informer“.
Može li se uporediti u kom od režima za vreme kojih ste radili ste više puta vagali pre izlaženja u javnost sa imitacijom ili pričom?
Kroz osetljive i gadne devedesete, Voja i ja smo se pre svega trudili da ostanemo živi i zdravi, a onda i da možemo da nešto kritički kažemo. Tada su novinari ostajali bez glave i za mnogo manje od onoga što smo mi govorili. Nas je verovatno održalo to što smo veoma pažljivo vagali koga ćemo, koliko i kada da potkačimo. Tokom devedesetih, vlast se najmanje snalazila kada je u pitanju podsmeh, dok su na „ozbiljne“ kritike reagovali ozbiljnom silom. Lakše je bilo proglasiti izdajnikom nekoga ko novinarski istraži i objavi nešto, nego nas koji smo se sprdali sa tim. Pri tom, ustezali su se da nas prozivaju jer smo bili popularni kod naroda, a političari, hteli to da priznaju ili ne, uvek jednim okom motre na to šta kaže narod. Uglavnom, preživeli smo te devedesete. Sada možda nije toliko po glavu opasno, ali je opasno po posao, karijeru, privatnost. Ova vrhuška sada bi da vas istisne iz života. Ako niste deo stranke, vi ste prokuženi. Iz perspektive nekoga ko decenijama ima svoju firmu, znam da mi se za usluge oglašavanja neće javiti državna pa ni privatna preduzeća na čijem su čelu pripadnici i simpatizeri vladajuće stranke. Iako se i danas nekim novinarima pale garaže, kuće, kola, češće su ugrožene karijere, preti se otkazima. Ipak, i u takvom vremenu, mi negujemo osećaj za meru, jer mislimo da se može biti smešan bez vulgarnosti i prostakluka i kritičan i satiričan bez privatnog prozivanja. Prozivamo funkciju, ne čoveka. Interesuje nas i njegov karakter, ali samo u meri u kojoj on govori kako će se ponašati na politčkoj sceni i odnositi prema funkciji na kojoj je.
Da li ste nekada odustali od ideje, jer je tako bilo pametnije u tom trenutku?
To se jedini put desilo kada smo 1993. hteli da radimo predstavu sa „Indeksovim pozorištem“ i to zbog užasne inflacije. A za vreme protesta `96. zbog pokradenih lokalnih izbora, nisam bio za to da radimo predstavu „Za šaku glasova“, sve dok svakodnevno protestujemo na ulici. Kada se sve završilo „leks specijalisom“, koji je Milošević morao da da, postavili smo predstavu i pozabavili se i time.
Kako doživljavate ljutnju i reakcije onih čije postupke satirično komentarišete? Da li je njihovo da se ljute, a vaše da radite i što je još važnije, kako se nosite sa tom vrstom pritiska?
Tokom devedesetih smo, posredno, imali tu vrstu reakcije. Za vreme „Indeksovog pozorišta“, neki političari su pokušavali da saznaju da li će baš oni te godine biti u predstavi, jer su znali da su relevantniji ako ih mi prozivamo. Verovatno toga i sada ima, ali ne priznaju to lako. Drugačije je, jer početkom devedesetih smo imali stranku sa nasleđem Saveza komunista koja je imala neki kontinuitet i partijsku strukturu. Ovi koji su na vlasti danas organizaciono mnogo više primenjuju nekakvu vojničku, ratnu organizaciju, gde uče da je neprijatelj i izdajnik svako ko pomisli drugačije. Primera radi, predstava „Danas nam je divno dno“, van Beograda je naišla na zid neprihvatanja od strane lokalnih uprava. Gde god smo pokušali da je igramo, dobili smo odgovor da su sale zauzete do daljeg. To je značilo da su naprednjački predsednici opština dobili nalog da ta predstava ne može da se igra u njihovim gradovima. A sale koje su proglasili zauzetim, ostajale su prazne.
Više puta ste rekli da nikada nećete ući u politiku. Zašto, kakav je taj posao koji nikako ne biste radili?
Ovdašnja politika je žabokrečina u koju ne bih da ulazim ni posredno ni neposredno. Zato ni moja agencija ne radi političke kampanje, iako su se na njima uvek zarađivale, a i danas se zarađuju velike pare. Ne želim da reklamiram proizvod u koji ne verujem, a znam da je štetan po okolinu. Većina ovdašnjih političara su proizvodi u koje nemam poverenja i kao što im zbog toga ne bih dao slogane jer iza njih ne mogu da stojim, a kojima bi oni posle manipulisali narodom, tako ne bih ni ja ulazio u tu žabokrečinu. Ovde ćete se politikom samo zaprljati, a malo toga postići. Možda ćete nešto i zaraditi, ali to nisu čiste pare. Retko ko, ko se angažovao u toj raboti je ostao čist, čak i ako je to naizgled bio. Ne tvrdim da ne postoji onaj ko ima političke ambicije a čiste namere, ali tvrdim da je to ovde retkost. Dobrica Ćosić je u knjizi „Vreme vlasti“ rekao da vlast ne može da pokvari dobrog čoveka, ali vrlo brzo razotkrije lošeg. Što je apsolutnija vlast, to je apsolutnije i razotkrivanje.
Da li imitacije političara zahtevaju posebne pripreme ili su likovi toliko inspirativni da je neizbežno da se nametnu, da imitacija nastane kao Vaša potreba da se izrazite?
Kada se političari dovoljan broj puta pojave u medijima, pred očima i ušima svih nas, postane uočljiv i određen manir u ponašanju na funkciji. Pošto ja umam ugrađen senzor za primećivanje tih stvari, rađa se imitacija. Nisu to samo nijanse u govoru, mimici, ponašanju, pokretima. Reč je o karakteru, koji je važniji, jer se spoljne karakteristike brzo istroše ako se sadržaj ne ispuni karakterom onoga ko to radi. Sve to ne zahteva preteranu vežbu, inicijalna kapisla nastane u hipu, trenutku. Često sam umeo i sebe da iznenadim kada iz mene „izleti“ neko glasovno i karakterom. Po reakciji neposredne okoline, prepoznam da je to to.
„PLjiŽ“ gledaoce nasmeje, nekada i gorko, ali „Priča za laku noć“ ume da zaledi taj osmeh. Koliko je Vama lično potrebna takva završnica emisije da skrenete pažnju na sve što želite?
Oduvek imam potrebu za tako nečim. Kada smo smišljali format PLjIŽ-a, Draža i Voja su bili zainteresovaniji za neku vrstu pomerene novinarske analitike i sličnih komentara, dok sam ja želeo da ostanem koliko toliko izvan toga i da se više izražavam kroz skeč, song, imitaciju… Naravno, ne bežim od klasičnih komentara. Ipak, da bih bio u ravni sa sobom imao sam potrebu da ostavim i jedan kolumnistički osvrt, koji sam u fazi preiprema zvao „Sumarijum“. Voja je tu moju ideju za video kolumnu jednom nazvao „ona tvoja bajka…“. Zastao sam i rekao: „Nije bajka, ali je priča. I to „priča za laku noć“.“ Ja kroz nju nemam potrebu da nasmejem, već pre da dam malo uozbiljeniji, a često i gorak aspekt svega, jer sve ovo što nas muči traje predugo i prosto traži neki dodatni, ozbiljni komentar. Emisiji je očigledno bio potreban i takav jedan balans na kraju.
U knjižare je stigla i knjiga „Priče za laku noć“. Osim razlike u formi izražavanja, razlikuje li je još nešto od televizijskih priča?
Razlikuje se minimalno. Kada sam pripremajući knjigu prošao 
kroz priče, shvatio sam da neke od njih moram bar malo da prilagodim knjizi kao mediju, ali i to da prve tri ili četiri priče iz dosadašnjeg serijala moram da izbacim, jer se previše oslanjaju na video sadržaj. Sve ostale, njih 52, hronološki poređane, ušle su u knjigu. Smislio sam im i naslove i podnaslove, koji podsete čitaoca na kontekst, a na kraju je tu i datum za one koji se pitaju: „Kad se, bre, ovo desilo…?“ Vreme je ovde čudna kategorija, zaboravljamo neverovatnom brzinom. Te priče su nekakav dokument vremena i nije loše imati ih i u ovoj formi, iako su dostupne i na mom JuTjub kanalu. Neko je to, preterujući naravno, uporedio sa „Beograde, dobro jutro“ Duška Radovića, koji je moj idol u pogledu mudrog, sažetog, konciznog, satiričnog, duhovitog iskaza prepunog ljudskosti i topline. Teško se s njim porediti u bilo čemu, ali jedna paralela postoji: ono je bilo „Beograde, dobro jutro“, a ovo je više „Srbijo, laku noć“.
Muzika je neizostavan segment vašeg rada. Da li se uz nju lakše šalje i prima poruka?
Nekoliko je vrsta muzike kojima se bavim čitavog života. Jedna je ona o kojoj ljudi gotovo ništa ne znaju, a to uključuje sviranje violine od osme godine i diploma niže muzičke škole za violinu, a uporedno i klavir. Nisam nastavio sa srednjom muzičkom školom, jer nisam imao potrebu da se bavim sviranjem klasične muzike, iako volim da je slušam. S drugom vrstom muzike krećem u gimnaziji, kad sam prosvirao i gitaru da bih šarmirao devojčice, svirajući tuđe popularne pesme. Tada počinjem i da komponujem svoje pesme i ta muzika nema nikakvog dodira sa humorističkim delom moje ličnosti, već je sasvim lična, sačinjena od nekih drugih emocija. I mada sam snimio dva takva albuma (oba su na mom JuTjub kanalu), ne očekuju to ljudi od mene, pa niti znaju da to postoji, niti ih nešto mnogo interesuje. Potom ide muzika koju komponujem za radio i TV reklame, što radim već tri i po decenije, a što je uvek bilo sjajno prihvatano u narodu i mnogo puta nagrađivano na festivalima oglašavanja. Svi se i dalje sećaju „Simka“ čokolade, „Cipiripija“ i sličnih reklamnih pesmica. I na kraju dolazi kabaretska muzika, korišćenje u svrhu parodije i satire tuđih hit pesama koje dobiju sasvim novi tekst, politički angažovan. To Voja i ja često koristimo u PLjiŽ-u, jer tako osvežimo emisiju, pošto pored komentara i skečeva damo gledaocima mogućnost i da pevuše neke poznate melodije na nov, satiričan način.
Hoćete li biti u nedavno formiranom Udruženju humorista Srbije?
Kao što rekoh: nisam sklon da se potpišem ispod nečega što ima tako nezgodnu skraćenicu „UH“. Osim predloga da se to zove HA – Humoristička Asocijacija, ili Alijansa, pada mi na pamet da bi bilo dobro osnovati jedno „EVropsko Nezavisno Udruženje Humorista“, skraćeno EVNUH, ili „Savez Malo Eksponiranijih Humorista“ – SMEH. Ili „Udruženje Parodista i Šaljivdžija“ – UPIŠ. Uglavnom, prema svemu što mi zazvuči malo pretenciozno imam humoristički otklon, pa i prema udruživanju humorista u nekakve krute organizacije.
Osećate li ponekad da zapravo živimo satiru?
Mini korekcija – mi živimo u metafori. Odavno sam konstatovao da je metafora sustigla, a ponegde i prestigla život. Ipak, satiričari odbijaju da se pomire s tim da je sve teže naći apsurdniji, a kritičkiji ugao. Ovakvo okruženje i ovo vreme je naše pogonsko gorivo, naš vrisak. Mi se ne tučemo sa policijom niti agresivnim fizičkim sukobima izražavamo nezadovoljstvo. Naša agresija je verbalna, to je izliv našeg duha. Komentarišemo tragikomediju koju živimo, reč je naše najjače oružje. Čitao sam često komentare: “Nije ovo smešno…“; „Što se ne kandidujete na izborima“. Neki ljudi ne shvataju – da sam hteo aktivno da se bavim politikom, to bih i radio. Ali da bih kritikovao politiku ne moram da budem političar. Isto tako, ako hoću da mi zubi budu zdravi, ne moram da budem zubar, a ako hoću mleko, ne moram da budem krava. Nije ni svaki lekar hirurg. Lekar opšte prakse ne operiše slepo crevo. On dijagnostikuje i šalje kod hirurga. Ja tako shvatam nas, satiričare, kao društveno-političke dijagnostičare. Nismo mi ti koji treba da uvedu promene u politički sistem, ali političari jesu. Ako ne ovi koji su sad na vlasti i čije delanje nam se ne dopada, onda neki drugi. Ne mi, ne ni narod, jer kad narod krene da pravi promene, to radi na ulici i to je poslednja faza, to nije najprirodniji put. Najprirodniji put je onaj kroz institucije.
Može li satirična kritika nešto zaista da promeni?
Može da promeni najvažniju stvar – mišljenje, nametnute stavove od vlasti kao što je ova, koja ima apsolutnu kontrolu nad elektronskim medijima s nacionalnom frekvencijom i tako manipuliše narodom. Ako nema dovoljno slobodnih medija, mora postojati neko ko će pomagati da se orkestrirane poruke jednoumlja koje šalje vlast objasne na drugačiji, tačniji i istinitiji način. Pri tom, humor je taj koji ozbiljnu poruku najlakše prenosi. Pogledajte koliko vic ume da bude ubojit. Satirična kritika treba da se trudi da promeni mišljenje da je „tako kako je“, da je ono što vlast poručuje preko svojih medija apsolutna istina koju ne treba dovoditi u pitanje, jer su politički protivnici koji to rade listom neprijatelji i izdajnici, koji ne misle dobro narodu, za razliku od vlasti. I neko mora na to da odreaguje, a najprobitačnije je preko humora. Mi smo nekakva duhovna građanska opozicija, uvek smo na strani građana, jer smo i mi ti građani. I nismo se izdigli iznad drugih ponašanjem i privilegijama, kao politički moćnici, koji se ponašaju kao vlasnici države, gospodari svemira. Mi smo tu da ih tim svojim duhom bar malo spustimo na meru na kojoj bi trebalo da budu. Kad god u tome uspemo, mi ispunimo svoju svrhu.
